Монаштво је интегрални део живота Православне Хришћанске Цркве, и односи се пре свега на начин живота и подвига који је најближи јеванђелском идеалу. Изворно сам појам монаштва означава усамљенички начин живота побожних Хришћана, живот одвојен од сујетног света и његових лажних радости. Као облик живљења настао је на истоку (Египат, Палестина, Сирија) у 4. веку у виду тежње ка узвишенијем, чистијем морално - духовном животу православних верника.
Гробница Светог Симеона
Мироточивог
Кивот са нетрулежним моштима
Светог Симона монаха
(Св. Стефана Првовенчаног)
"јер нећеш оставити душу моју у аду,
нити ћеш дати да светац Твој
види труљење" (Пс.15,10)
То је живот посвећен молитви за све људе, богомислију и борби против зла у нама и око нас (што је најтежи вид борбе победити своју сујету).
Монаштво је најкраћи и најбезбеднији пут до спасења (али не и једини), пут којим се ређе иде, али који је прав и поуздан. "Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст и много их је који њиме иду, јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе" (Мт.7.13-14).
Треба видети и схватити праву вредност свих ствари, земаљских и небеских, а не посматрати кратковидо, јер задовољство живота у његовој пуноћи не осећају они који га доживљавају по мерилима света, него они који га духовно живе.
Кивот са моштима Свете Анастасије,
мајке Светог Саве