ЗНАЧАЈ ХИЛАНДАРА КАО СРЕДИШТА
ДУХОВНОГ И
КУЛТУРНОГ ЖИВОТА
СРЕДЊЕВЕКОВНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ
Подизање српског манастира Хиландара у Светој Гори, у једном од најважнијих средишта православља тадашњег времена, било је не само богоугодно дело посвећено Ваведењу Пресвете Богородице, него је, истовремено, имало и велики политички, културни и међународни значај за српску цркву, државу и културу, што се изражавало, поред осталог, и у следећем:
1. Српски монаси у Светој Гори, као и они који су у њу касније долазили, добили су коначно свој, српски манастир; тако су се Срби придружили другим хришћанским народима - Русима (Свети Пантелејмон), Грузинима (Ивирон), Бугарима (Зограф), наравно и Грцима (Велика Лавра и више других), који су већ имали своје манастире, чиме је у оно време јако порастао углед српске цркве и државе;
2. Божја служба у Хиландару обављала се на српском језику;
3. Целокупна делатност Хиландара током векова снажно је утицала на верски живот у Србији, на њену књижевност и уметност, па и на право и научна сазнања тога времена;
4. Својом унутрашњом организацијом и начином живота Хиландар је, пре свега заслугом Саве Немањића, нормативно и практично утицао на сређивање и унапређивање стања у манастирима у Србији, па и односа у српској цркви у целини; томе су, поред осталог, допринеле и посете монаха и игумана, те осталих црквених великодостојника из Србије манастиру Хиландару, а нарочито долазак монаха и игумана из Хиландара у манастире у Србији и њихов избор - постављање на места игумана, епископа, па и архиепископа српских;
5. Преко Хиландара, општеважеће тековине византијске цивилизације и античког наслеђа прихватани су и у средњевековној Србији;
6. Хиландар је у дужем периоду био и важно дипломатско представништво Србије у њеним односима са Византијом; његови игумани, бирани уз претходну сагласност српских владара, током XIII и XIV века, позивани су са обе стране (и византијске и српске) да верно и активно тумаче бројна, па и најосетљивија питања рата и мира и уопште међусобних односа Византије и Србије у свим областима;
7. Хиландар је, тако, пред Византијом "био трајно и неотуђиво сведочанство српске легитимности, признато и утврђено царским златопечатним документима";
8. Кроз манастир Хиландар континуирано пролазио је и на одређени начин оспособљавао се и усавршавао "елитни слој" српске цркве и теологије, књижевности и културе;
9. Хиландар је, тако, служио Србима као нека врста више школе односно универзитета кроз који су дуже времена у средњем веку пролазили и стицали онда широка знања скоро сви истакнути српски књижевници и културни радници, црквени великодостојници и други;
10. Aрхитектуром, живописом и иконама високе уметничке вредности, којима су биле украшене његове цркве и друга здања, Хиландар је и са своје стране утицао на одржавање и подизање уметничког нивоа црквеног градитељства и уметности у Србији и осталим српским крајевима;
11. У Хиландару је, као најбогатијој средњевековној ризници, сачувано много вредних српских књижевних, историографских и уметничких дела;
12. Основан да буде прибежиште и склониште за српске монахе у Светој Гори, Хиландар је временом постао "стециште и расадник српске просвете, најважније културно и просветно средиште српског народа у средњем веку, највећа радионица српске књижевности".
Из књиге "Српски манастир Хиландар у Светој Гори", др. Слободан Ристановић
