Српски манастир Хиландар налази се у Светој Гори, а она на Атосу - једном од три полуострва која се рачвају из већег полуострва Халкидики на северу Грчке - нешто више од Стагире, отаџбине великог грчког филозофа Аристотела. Ту, у Светој Гори (Агион Орос), налазе се само мушки манастири, скити и келије, као ђердан нанизани, углавном дуж морских обала или недалеко од њих, близу изворишта или поред кањона атоских речица. У Светој Гори више од хиљаду година живе монаси испосници у заједничким општежићима и усамљеничким колибама. Она се назива и "Врт Богородице". По предању, ово место је благословила сама Богородица, да на њему живе слични њој, девственици. Света Гора је огњиште врлина и подвига и неугасиви светионик вере Православне. Први велики пустињак у Светој Гори био је преподобни Петар Атонски, а први оснивач општежитељног манастира Велике Лавре - преподобни Атанасије Атонски. Данас на Светој Гори постоји двадесет манастира - 17 грчких (најпознатији су Велика Лавра и Ватопед) и по један руски (Св. Пантелејмон), бугарски (Зограф) и српски - манастир Хиландар.
Манастир Хиландар
У марту 1196. године, велики жупан Стефан Немања сазва сабор у Расу и објави своју намеру да напушта престо. Представио је сабору свога млађег сина Стефана, говорећи: "Узмите овога место мене ... ја га постављам на престо који је Христос мени подарио". Своме старијем сину Вукану дао је приморску провинцију, јужну Далмацију, да управља са титулом принца. Следећег јутра рано, на Благовести, 25. марта 1196. године, епископ Калиник замонаши Немању и његову жену Ану и измени им имена, назвавши Немању Симеон, а Ану - Анастасија. Убрзо после овога обреда, Симеон оде у свој манастир Студеницу, а Анастасија у свој манастир Пресвете Богородице, код Куршумлије. Тако отпоче нови живот за обоје.
У Студеници, Симеон је живео као обичан монах отприлике осамнаест месеци, придржавајући се строго свих прописа за молитву, пост, учење и рад. За ово време, он установи економски поредак у манастиру, повећа број монаха, направи себи гробницу у Великој цркви и постави достојног јеромонаха Дионисија за игумана над свима. Онда се опрости заувек са својом земљом и народом и крете на Свету Гору, 8. октобра 1197. године. Велики жупан Стефан, са другим српским великодостојницима, испратио је свога оца све до грчке границе. Са неколико највернијих пријатеља, славни старац стиже у Ватопед 2. новембра 1197. године.
Манастир Ватопед
У овом, тада најважнијем и најлепшем светогорском манастиру, Немању је дочекао игуман са братијом уз велике почасти и радост, као и његов најмлађи син, принц Растко Немањић, који је у својој седамнаестој години (1192.), кришом од својих родитеља, са једним светогорским калуђером, отишао у Свету Гору. У манастиру Св. Пантелејмон Растко је прошао кроз чин замонашења и заменио своје световно име библијским Сава, а у пролеће 1193. године преселио се у Ватопед.
У међувремену, Сава је пронашао стародревне рушевине манастира Хиландара, које су припадале Ватопеду. Разговарао је са игуманом о обнови овог запуштеног манастира. Када су ватопедски игуман и прот потписали дозволу, Симеон и Сава одмах отпочеше са радовима. Симеон најми велики број зидара и уметника из околних места и из далека. У врло кратком времену отац и син саградише цркву, конаке и ћелије за братију, јер је сребро и злато притицало у великим количинама од великог жупана Стефана, који се веома обрадовао намери свога оца и брата.
Манастир још није био завршен када Симеон 13. (26.) фебруара 1199. (или 1200.) умире. Храм је свакако био готов, јер је Симеон издахнуо у припрати, а у храму је био сахрањен. Сава је, потом, убрзао радове и исте године завршио Хиландар.
Наследници Стефана Немање на српском престолу нису заборавили његово завештање. Сви су се бринули да Хиландар не оскудева, увећавајући његова богатства, а неки су се потрудили да се умноже и његове зграде, или да се украсе оне које су већ раније биле подигнуте. Међу њима се истицао ревношћу краљ Урош I (1242-1276), Немањин унук, угледни ктитор манастира Сопоћана.
После Симеона Немање и Светог Саве, највећи ктитор манастира Хиландара био је краљ Милутин (1282-1321). Почетком XIV века он се прихватио да обнови и прошири задужбину својих предака. Уз дозволу византијског цара Андроника II Палеолога, руши стару цркву и гради нову, садашњу. Подиже келије за монахе, заједничку трпезарију, обезбеђује манастир високим зидинама и кулама, гради гробљанску цркву и на самој обали утврђење Хрусију. Његов син, Стефан Дечански, у утврђењу је саградио храм посвећен Светом Василију Великом, па се Хрусија од тада почела називати и Свети Василије на мору или Стари манастир.
После темељне обнове Хиландара, сложени манастирски организам потпуно је био довршен. У идућих педесет година, и у време царства, брига српских владара биће усредсређена на даривање манастира. Властелинство Хиландара нагло је ојачало увећавањем земље и метоха, а приходи су знатно надмашили све раније. Хиландар добија на угледу не само због свога богатства него и стога што је Света Гора после освајања Стефана Душана, 1345. године, територијално укључена у српску државу.
Манастир Хиландар
Када се од арсане (манастирског пристаништа) пође према Хиландару, равним путем уз речицу, брзо се стиже до Хрусије, првог спољашњег хиландарског утврђења. До улаза у манастир посетилац ће наићи на неколико интересантних обележја, као што су: Крст цара Душана, с леве, и Душанова маслина, с десне стране пута; чесма с крстом, у знак сећања на посету краља Александра Обреновића 1896.; капелица где је, према предању, чудотворна икона Богородице сама, на леђима магарца, пристигла из Србије у Хиландар; близу зидина, на једној каменој громади, с леве стране пута, налази се уклесан у камену полурељеф са ликом Св. Симеона - рад ђакона др Војислава Билбије. Ту близу, с десне стране су манастирске радионице, конаци за аргате - раднике на имању и манастирско гробље са црквом Благовештења.
Манастир Хиландар
Улазна дрвена врата ојачана су гвозденим шинама. Иза њих је дрвени топуз као симбол одбране од непријатеља.
Цео манастирски компекс ограђен је зидовима висине преко 30 метара, а ојачан још вишим пирговима (кулама). На врху шестоспратног пирга светог Георгија саграђена је црквица посвећена овом светитељу, а на још монументалнијем и вишем пиргу Св. Саве црквица посвећена светом Јовану Претечи.
У широком дворишту је главна црква, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. Ту су и фијала и два висока чемпреса, као важна обележја или симбола овог манастира. Китњаста фијала (за освећење воде) саграђена је 1784. године. Основа јој је кружног облика, а осам стубова носе кровни покривач. У средини је лепа фонтана - сликана је споља флоралном орнаментиком, а изнутра сценама из библије.
Од првобитних конака и утврђења из 12. века остало је само нешто мало у подрумима, у основама конака с јужне стране и у пирговима. Постојећи конаци имају три или четири спрата. Спољашњи зидови су им уједно и одбрамбени (немају прозоре у доњим зонама). Велики тзв. Савин пирг има доњи део из доба Немање и Саве, а горњи из времена краља Милутина.
У манастирској порти, иза главног храма, налази се цистерна наткривена тремом са калотом, а недалеко од ње је бунар Светог Саве.
Као саставни део укупног комплекса манастира Хиландара, постоји јoш неколико мање или више очуваних цркава у његовим зидинама и пет цркава - скитова ван хиландарског круга, као и остаци - трагови некадашњих, напуштених и ишчезлих цркава.
Главна црква Хиландара, посвећена Ваведењу Пресвете Богородице, прва је била у низу грађевина које је краљ Милутин подигао. Подигнута је 1293. године (или деценију касније), према једном препису старијег натписа на цркви. Лако је могућно да је градитељ храма био Георгије Мармара из Солуна.
Захтев у погледу планова цркве био је заснован на литургијским обичајима Свете Горе. Обављање одређених служби предвиђених типиком захтевало је изградњу одговарајућих просторија. Стога се хиландарски католикон, као и највећи број светогорских главних храмова, својим планом није могао одвојити од уобичајеног нацрта: био је то развијени триконхос с великом припратом. Троделни олтарски простор с бемом, проскомидијом и ђакониконом, био је неопходан онима који су служили.
Хиландар, католикон, основа
Над четири стуба, правоугаоно размештена, дизало се у средини кубе. Хиландарско главно кубе је дванаестострано, а његова калота је изнутра кришкасто решена. Припрата је, помоћу два слободна стуба подељена на шест травеја. Три травеја су крстасто засвођена, средњи травеј у источном делу има плитку, слепу калоту, а два бочна травеја на западној страни надвисују осмострана мала кубета, с кришкастим калотама.
Кнезу Лазару припада спољашња припрата главне манастирске цркве. Протомајстор је био замислио да она по простору и конструкцији буде што сличнија припрати краља Милутина. Помоћу два средишња стуба, била је подељена на шест травеја и имала је слепу калоту на истом травеју на којем и Милутинова припрата. Међутим, на њој нису изграђена два кубета, него једно, над средњим травејом у западном делу, али је оно по облику и величини слично малим кубетима над краљевом припратом.
Црква посвећена Ваведењу Пресвете Богородице
Због благог пада земљишта према западу и југу, а да би се основа довела у раван, црква је постављена на уздигнуто и нешто шире постоље. Изнад тога је, са спољашње стране, изидана наизменичним редовима тесаника и опеке. Без неког одређенијег плана, редови камена су местимице испресецани вертикално постављеним опекама, због чега се добија утисак "ћелијастог" грађења. Готово сви лукови над отворима изведени су опеком и малтером.
Хоризонтална подела фасада наглашена је не само размештањем отвора у два низа, него и начином зидања. Нешто ниже од доњег низа прозора и изнад горњег низа, на храму су изидана два појаса од пет редова опеке уместо једног.
Црква је добро осветљена, а пре додавања спољашње припрате била је још светлија. Толики број отвора - врата и прозора - доста је редак. Сви прозори су полукружно завршени. Лукови су изидани опеком, а њихова чела на фасадама својим облицима и бојом стварају посебан ритам доприносећи сликовитости храма.
Поглед на део фасаде са јужне стране, са лозом Светог Симеона
Посебна скупина мајстора - мраморника посветила се изради скупоценог црквеног пода. Драгоценији је онај у наосу, направљен од разнобојних углачаних плоча. На ивицама и у пољима тих плоча изведени су геометријски орнаменти мозаичким коцкицама различитих боја.
Ваведење Богородице, фреска из јужне певнице главног храма, око 1319.
Празник Ваведења Богородице црквена је слава Хиландара
Највећа целина живописа сачувана је у главној цркви. Нажалост, она је сва била пресликана 1803. године. Приликом пресликавања, мајстори су поновили старе сцене и фигуре не оштетивши их, тако да савремени конзерватори, уклањајући боју из XIX века, затичу добро очувано сликарство из доба краља Милутина. Учена тематика изложена је у низу циклуса. У наосу, поред Пантократора, и јеванђелиста у кубету, и поред стојећих фигура у доњем појасу - епископа, ратника, мученика, монаха - насликани су циклуси: Празника, Страдања Христовог, Чуда и парабола Христових, Догађаја после Васкрсења и из Богородичиног живота.
Лик краља Милутина у главној цркви, око 1319.
Очишћене или непресликане фреске у наосу цркве - иза иконостаса, у јужној и северној певници, у југозападном углу - показују да су их израдили најбољи сликари у том времену, јер по вредности и по схватањима не уступају пред познатим делима чувених сликара мозаика и фресака у Цариграду и Солуну. Није записано ни када ни ко је извео фреске у хиландарском католикону. Једино портрет краља Милутина, у југозападном углу наоса, даје приближан податак о времену рада. Та изванредна слика - свакако најлепша међу краљевим многобројним портретима - приказује старца у позним годинама. Црте његовог лица изражавају стање у којем је краљ био пре него што је био насликан, пред саму смрт, у Грачаници (1320-1321). Очевидно, још 1319. године сликари су били у Хиландару.
Фреске су одавале утисак раскоши, а тиме говориле о богатству ктитора, јер је на њима употребљено злато. У танким листићима налепљено је на ореоле светитеља, местимично и на њихова одела, а јављало се и на орнаментима. Дању је сунце у своме кретању оживљавало златне површине, кад би зраци кроз прозоре пали на њих; ноћу, за време служби, паљењем и гашењем свећа, постизао се утисак мистичности. Најупечатљивији учинак би се створио усред богослужења, када би биле ужегнуте свеће на полилеју, па се из мрака у кубету, озарен златом, појавио Пантократор као да лебди у висинама.
Сам Хиландар је светиња и све је у њему светиња.
Али постоје и светиње међу светињама. У Хиландару су то: чудотворна икона Богородице Тројеручице, две Богородице Одигитрије, Христос Спаситељ и лоза Светог Симеона Мироточивог. Ту је, иза игуманских престола, међу молитвеним иконама, сребрни кивот Светог Симеона из кога расте лоза.
Богородица Тројеручица
У Хиландарској саборној цркви, испод олтара, постављена је чудотворна икона Богородице Тројеручице. Предање каже да је свети Јован Дамаскин, чувени богослов, песник и поштовалац икона, био оклеветан код калифа у Дамаску. Сурово је кажњен одсецањем десне руке. Осакаћени песник пао је пред икону Пресвете Богородице молећи се. Исте ноћи му се рука вратила. Пред чудом које се збило, калиф би обузет кајањем и пожеле Јовану да врати сва достојанства. Међутим, он се захвали и оде у манастир. Из благодарности према исцелитељки, дао је да се у сребру изради рељеф његове руке који приложи у икону. Тада она доби име Тројеручица. Њу је свети Јован Дамаскин потом однео у Јерусалим, у лавру преподобног Саве Освећеног. Тамо је била од половине VIII до почетка XIII века, када је поклоњена архиепископу српском, Сави Немањићу. Када је Свети Сава ишао из Свете Горе у Србију, да мири завађену браћу, понео је са собом поред моштију Светог Симеона и Богородицу Тројеручицу. Поклонио је брату Стефану са заветом да је чува у свом дому и за време рата носи пред српском војском.
У доба првих ктитора, на неком свечаном месту у цркви, можда у неком проскинитару, била је, ради одавања почасти, постављена посветна икона манастира Хиландара - Богородица Одигитрија. Њено име носио је Хиландар од обнове под Немањом и Савом.
Морала је, зато, бити набављена чим је црква почела да служи. Урађена је у мозаику, али није велика, као што нису велике ни друге патроналне иконе по светогорским манасторима, ако су изведене мозаичком техником. Донесена је, свакако, из неког од већих уметничких византијских средишта, пре свега из Цариграда или Солуна, где се неговао мозаички занат. Строгошћу својих црта, озбиљношћу израза и упечатљивим погледом крупних очију, изазивала је поштовање. Богатством употребљеног материјала надмашивала је све остале Хиландарске иконе, јер више ниједна, до краја средњег века, није била урађена у мозаику. Вероватно је управо пред њом преминуо Симеон Немања (26. фебруара 1199. године), који је пред смрт, по сведочењу Хиландарца Доментијана, затражио да му се донесе икона Богородице како би јој предао свој дух. Најпре је то могао учинити пред иконом Богородице Одигитрије којој је посветио Хиландар.
Богородица Одигитрија
Када су Латини напустили Цариград (1261.), нови Византијски цар Михајло VIII Палеолог тријумфално је ушао у стару престоницу. Свакако је његовим старањем на галерији Св. Софије била постављена мозаичка слика великог Деисиса, једно од најлепших византијских дела у том веку. Ново остварење није остало без одјека. У Хиландару су сачуване две велике иконе, Богородица Одигитрија и Христос Пантократор, свакако урађене тих година.
Богородица Одигитрија
Христос Пантократор
И Христов и Богородичин лик непосредно се ослањају на истоимене ликове са цариградског Деисиса, као да су и њих урадили цариградски мајстори. Истородност их повезује и са неким сопоћанским остварењима, што омогућује да се време настанка двеју икона веже за године око 1260. С обзиром на исту величину, две иконе из Хиландара морале су првобитно бити постављене као пандани. Најприродније је мислити да су биле урађене за престоне иконе на иконостасу старе цркве. По уметничкој вредности свакако су најлепше у збирци икона манастира Хиландара, а биле су међу најлепшим у Византији у XIII веку.
На јужној страни саборне хиландарске цркве, снажно разграната, расте лоза Светог Симеона. Стабло јој излази из зида, на метар и по висине, из гроба Светог Симеона - Стефана Немање, који се налази у унутрашњости храма.
Гроб Светог Симеона
По предању, Свети Сава је седам година након очеве смрти дошао из своје испоснице у Кареји да припреми пренос моштију Св. Симеона у Србију, ради мирења завађене браће. Хиландарски монаси неутешно су плакали жалећи што их њихов светитељ напушта. Тада се Свети Симеон у сну јавио игуману Методију рекавши му да је неопходно да се мошти пренесу у родну груду, а за утеху хиландарском братству из његовог празног гроба изнићи ће лоза, која ће рађати док благослов његов на Хиландару буде почивао.
Лоза се одржала до данашњих дана, и сваке године, без изузетка, богато рађа. Изузев обрезивања, никаква јој се друга нега не указује. Она представља чудо Божје, моралну утеху и духовно охрабрење за хиландарско братство.
Чудотворна лоза Светог Симеона
Хиландарски монаси тврде да је грожђе са лозе Светог Симеона најбољи лек за неплодност. По сачуваном предању које потиче из 1572. године, неки Турчин је, уз помоћ чудотворне лозе хиландарске добио сина, па је у знак захвалности поклонио манастиру непрегледно имање и шуме, а син му доцније прешао у православну веру и замонашио се.
Да би у унутрашњем животу нове заједнице завео потребан ред и дисциплину, Свети Сава је написао за хиландарско братство Хиландарски типик (устав) по коме се нова заједница имала управљати. Овај типик је подељен на 43 главе и даје живу слику тадашњег монашког живота и велике ревности Св. Саве према дисциплини и усавршавању својих монаха. По угледу на Евергетидски манастир, Хиландар је заснован као општежиће, у коме монаси чине чврсту заједницу рада, трпезе и духовног живота под вођством игумана. Духовном животу дата је предност.
Иако се на Савином типику примећује јак утицај евергетског устава, и при свој његовој строгости аскетског начина живота, ипак је он практичнији, и слободоумнијег је духа, него сви остали типици по којима су се дотле управљали, како у Светој Гори, тако и у Србији. У овај је типик унесен народни дух и дух традиције што чини његову одлику од осталих типика. Овим се типиком Свети Сава јавља као реформатор и законодавац за све словенско (Православно) монаштво као некада Св. Атанасије Атонски за грчко.
Карејски типик из 1199. године
Жељан веће усамљености и молитвеног тиховања (исихије), Сава је већ 1199. основао у Кареји испосницу (посницу, исихастирију, "млчалницу"), келију посвећену Светом Сави Јерусалимском, своме патрону. Њен статус и начин живота прописан је Савиним Карејским типиком. Текст Карејског типика је урезан и изнад улазних врата на зиду цркве у Карејској испосници, која је због тога касније и прозвана "Типикарница". Карејски типик припада тзв. скитским (пустињачким) уставима. Хиландар је, дакле, имао да негује све ступњеве православне духовности и аскезе, од онога "општег" и свакоме приступачног, у заједници, до елитног издвајања и осамљивања двојице или тројице монаха ради контемплације, исихастичке молитве и књижевног рада.
Завршивши срећно велики и добро смишљени посао око потврђивања потпуне независности Српске Цркве, први српски аутокефални архиепископ Сава је, враћајући се из Никеје (1219. - 1220. год.), дошао прво у Солун где се задржао неко време са својим пратиоцима. Том приликом су преписане "многе књиге и закони". Сматра се да је тада преведен на српско-словенски језик и Номоканон ("Крмчија", "Законоправило" - збирка државних и црквених закона), као и Велики Службеник (архијерејска ручна књига - "Хиротонион"), јер без њега Сава није могао служити и рукополагати, а јамачно грчким се он у Србији није служио. Многи од наших научника, под изразом биографа "књиги многи преписа законије" разумеју Номоканон, књигу правила о црквеној управи, коју је око 883. израдио цариградски патријарх Фотије. Сави је он био неопходан ради организације црквене јерархије, због чега је био преведен или од самога Саве или од његових ученика под његовим непосредним надзором.
По доласку у Србију, архиепископ Сава, у споразуму са Стефаном и сабором српских архијереја, духовништва и властеле, подели целу државу на десет владичанстава (9 дијацеза и 1 архидијацезу) и рукоположи од доведених Хиландараца потребан број владика, протопапа, свештеника и ђакона. Шаљући нове епископе, све саме Србе, у одређена им места и крајеве, очински их је поучио: да народу ревносно проповедају јеванђеље и верно и одано служе Богу и народу на српско-словенском, народном језику; да кривоверство (остатке многобоштва, празноверице, јереси и заблуде) искорењују, да народ утврђују у свима хришћанским врлинама, да уче и суде по "књиги законије", упозоравајући их да ће на страшном суду, одговарати Богу за сва своја дела и поступке.
Писменост код Срба позната је још од X века, а први споменици наше старе књижевности, писани ћирилицом и српском редакцијом потичу из друге половине XII века (Мирослављево Јеванђеље - 1179 - 1181., Брачка Листина 1185., Потписи Стефана Немање и његове браће - 1186., Писмо Кулина Бана Босанског - 1189. и др.). Ипак, у историји наше старе књижевности обично се узима као њен прави почетак књижевни рад Светог Саве, који је отпочео у Хиландару.
У новооснованој и уједињеној држави свога оца Немање, Сава је положио чврст темељ хришћанском животу и образовању, усвојивши источно-православни, византијски правац, како у црквеном тако и у културном животу. Учвршћивању таквог непроменљивог правца, утицају Византије на духовни живот српског народа, углавном је допринела Хиландарска Лавра, која се налазила у напосредној близини Византије, у самом средишту њеном, на самом извору њене културе.
Што се тиче карактера старе српске књижевности, чији је отац и творац духовно лице, а колевка манастир, можемо рећи да је он био потпуно црквени - „калуђерски“, „манастирски“ - с тога што су њен творац и сви следбеници, старо-српски писци, били готово искључиво духовна, свештена, црквена лица, а њена средишта и расадници - манастири и цркве.
Лествица, Света Гора, келија у хиландарском скиту, 1648. год., јеромонах Орест
Књижевни рад Хиландараца можемо поделити на оригиналне и неоригиналне радове.
Оригиналних радова нема тако много, а у већини писаних споменика није назначена ни година, ни место писања, као ни имена њихових писаца - то је захтевала скромност „многогрешних“ писаца. Из сваког века сачувало се само по неколико књижевних радова са подацима о њиховом настанку. У реду оригиналних писаца и књижевних радника Хиландарских, прво место у сваком погледу заузима Свети Сава. Оригинални књижевни радови који њему припадају јесу:
1. Типик Карејски („Уставц“) за његову испосницу у Кареји;
2. Служба Светом Симеону (са Похвалом) коју је написао годину дана по смрти свога оца благословом светогорског сабора;
3. Типик Хиландарски, у коме су, у виду поуке, изложена правила по којима је хиландарско братство имало да се управља у свом манастирском животу;
4. Књига са насловом „Вса јаже о преподобнем сдела“ (тј. Св. Симеон), коју је написао и послао у Србију завађеној браћи, Стефану и Вукану, заједно са стаклетом мира са очевог гроба;
5. Типик Студенички - написао у Србији, за време свога игумановања у тој Лаври и наменио га братству, али који је важио и за све остале манастире и све монаштво у целиј Србији;
6. Житије Св. Симеона (при крају Студеничког Типика) - у овој је биографији кратко описано „Житије мниха Симеона“ где поглавито истиче духовно-религијску страну, монашки живот и аскетске подвиге светитеља и његове заслуге учињене хришћанској вери и цркви - то није животопис Стефана Немање, великога жупана и државног владара. Ова се биографија сматра за најстарију српску биографију XIII века;
7. Писмо игуману Спиридону, старешини студеничком (1234.) којим га Сава извештава о своме путовању по светим местима која је походио и која још намерава походити.
Поред овога, Савиним старањем преведено је и преписано много књига за црквену и потребу целог српског народа.
Житије Светог Саве од Теодосија, Хиландар, препис из 1739. г.
Савиним примером побуђен, и његов брат Стефан Првовенчани написао је биографију свога оца Симеона.
Први и најбољи следбеник Св. Саве у књижевном раду био је његов ученик, хиландарски јеромонах Доментијан. Ускоро после Савине смрти, Доментијан се уселио у ћелију Св. Саве, „млчалницу“ у намери да усамљено живи по уставу свог учитеља, и ту је 1243. год. написао „Житије Св. Сави“. Тај свој књижевни рад Доментијан је послао у Србију краљу Урошу I, као и своје друго дело „Житије Св. Симеона Немање“ које је завршио 1264. год., као исповедник хиландарског братства.
Међу хиландарским писцима, Св. Сава је нашао још једног свог биографа - поетичног Теодосија, јеромонаха који је живео крајем XIII века. Теодосије је прерадио Доментијанову биографију и у њу унео много нових историјских података, а што-шта је сасвим другачије препричано, тако да се ова биографија сматра самосталним књижевним радом. Осим ове биографије, Теодосије је написао више других дела која су у Хиландару преписивана и умножавана толико да се до данас очувало по неколико примерака од сваког дела.
У XIV веку, главно је име игумана хиландарског Данила. Он је положио основ Зборнику житија краљева и архиепископа српских, што су доцније преписивачи назвали „Родословом“ и „Цароставником“. Ово књижевно дело прослављеног архиепископа Данила II сматра се за најлепши и најмаркантнији плод српске књижевности XIV века.
Данилов зборник, Хиландар, препис из 1553. године
Упоредо са оригиналним књижевним радом, још у XIII веку развијала се и друга врста књижевне радње - превод. Исти писци који су писали оригиналне радове бавили су се истовремено и превођењем разних цркви потребних књига, као и других књижевних производа богате грчке књижевности. Српски преводиоци углавном су преводили са грчког богату византијску књижевност, а превођена су и дела са словенског језика у бугарској или руској редакцији, која су била запажена од српских „књигољубаца“ - они су строго водили рачуна да се дотично дело налази и у српском преводу.
Хиландарци су се, у циљу умножавања познатих оригиналних и преведених дела, бавили и преписивањем истих. Иако су се оваквом врстом рада углавном бавили српски калуђери у манастирима у Србији и Хиландар је имао своје преписиваче и „краснописце“.
Један од најбитнијих задатака манастира Хиландара су од самог почетка били преводилаштво и преписивачка делатност, о чему говоре записи и белешке још из XIII века. Уз њих је ишло украшавање књига иницијалима, заставицама и минијатурама. Хиландар је имао своју посебну сликарску радионицукоја се, пре свега, посветила илуминаторском раду.
Образовано у доба првих превода словенских књига, украшавање ћириличних рукописа прерасло је у својеврсну уметност. Нису то биле мале слике у књигама, сличне онима изведеним у мозаику или на иконама, него углавном цртежи мање или више обојени. Предмет њихове пажње је била фантастична животиња или геометријски преплет, који су служили као украс за почетно слово или правоугаоно поље на заглављу неке књиге.
Изборно јеванђеље
Изборно јеванђеље из треће четвртине XIII века, пример уређеног рашког рукописа и хиландарске калиграфије, украшено је карактеристичним иницијалом тератолошког стила
Хиландарски писари XIV века оставили су за собом ремек дела калиграфије: Изборно јеванђеље монаха Романа из 1337. године
Изборно јеванђеље
У Хиландару се чува највећи број украшених српских књига из XIII и XIV века чији су дародавци познати, а украс еднак или врло сродан. Најраскошније је украшено јеванђеље патријарха Саве које, поред разнобојних иницијала с преплетима, има четири велике заставице испред сваког јеванђеља. Украс у свим тим рукописима својствен је тзв. раскошном или неовизантијском стилу минијатура који је почео да се шири по свим православним земљама око средине XIV века. Тако је Хиландарска радионица, преко неких својих способнијих уметника, доприносила да се Хиландар прочује и по својој преписивачкој и илуминаторској делатности.
Манастир Хиландар
Када је тако свестрано обезбедио опстанак, развитак и напредoвање Хиландара, Свети Сава оснива у њему и школу своје врсте - Духовну Академију, која ће оспособљавати српске калуђере и ученике, не само у тадашњој богословској науци и образованости, већ спремати народне учитеље и просветитеље, духовне вође и поглаваре српске цркве и народа. Тој Духовној Академији први наставник и учитељ био је сам оснивач Свети Сава, који јој је и задатак одредио и правац дао - како сведочи његов ученик и биограф, Доментијан.
После Савине оставке и одступања са црквене управе (1233. године) и смрти његове (1236.), Хиландар као да са већом интензивношћу ступа на позорницу српске самосталне цркве и независне државе. У току целог другог периода историје српске цркве, жичко-пећске аутокефалне архиепископије - до прогласа Патријаршије (1346. године), својим интензивним патриотским радом стиче освештано право да се црквени великодостојници, епископи и архиепископи бирају, скоро искључиво, из хиландарског братства. Јер, на врховном кoрмилу српске цркве од 12 апостола, српских архиепископа, колико их је било у периоду од скоро једног и четврт века (1219-1346.) видећемо читаву лозу, десетак њих, бивших Хиландараца, који су претходно били васпитаници Савине Духовне Академије, затим њени учитељи и наставници, исповедници ("духовници") и игумани братства хиландарског, па епископи разних епархија у Србији и напослетку њени црквени поглавари, аутокефални архиепископи.
Лоза Хиландараца на "апостолском седанију", као по каквом "династичком праву наслеђа", траје без мало као и лоза дома Немањића.
КАО СРЕДИШТА ДУХОВНОГ И КУЛТУРНОГ ЖИВОТА СРЕДЊЕВЕКОВНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ
Подизање српског манастира Хиландара у Светој Гори, у једном од најважнијих средишта православља тадашњег времена, било је не само богоугодно дело посвећено Ваведењу Пресвете Богородице, него је истовремено имало и велики политички, културни и међународни значај за српску цркву, државу и културу, што се изражавало, поред осталог, и у следећем:
Манастир Хиландар
1. Српски монаси у Светој Гори, као и они који су у њу касније долазили, добили су коначно свој, српски манастир; тако су се Срби придружили другим хришћанским народима - Русима (Свети Пантелејмон), Грузинима (Ивирон), Бугарима (Зограф), наравно и Грцима (Велика Лавра и више других), који су већ имали своје манастире, чиме је у оно време јако порастао углед српске цркве и државе;
2. Божја служба у Хиландару обављала се на српском језику;
3. Целокупна делатност Хиландара током векова снажно је утицала на верски живот у Србији, на њену књижевност и уметност, па и на право и научна сазнања тога времена;
4. Својом унутрашњом организацијом и начином живота Хиландар је, пре свега заслугом Саве Немањића, нормативно и практично утицао на сређивање и унапређивање стања у манастирима у Србији, па и односа у српској цркви у целини; томе су, поред осталог, допринеле и посете монаха и игумана, те осталих црквених великодостојника из Србије манастиру Хиландару, а нарочито долазак монаха и игумана из Хиландара у манастире у Србији и њихов избор - постављање на места игумана, епископа, па и архиепископа српских;
5. Преко Хиландара, општеважеће тековине византијске цивилизације и античког наслеђа прихватани су и у средњевековној Србији;
6. Хиландар је у дужем периоду био и важно дипломатско представништво Србије у њеним односима са Византијом; његови игумани, бирани уз претходну сагласност српских владара, током XIII и XIV века, позивани су са обе стране (и византијске и српске) да верно и активно тумаче бројна, па и најосетљивија питања рата и мира и уопште међусобних односа Византије и Србије у свим областима;
7. Хиландар је, тако, пред Византијом "био трајно и неотуђиво сведочанство српске легитимности, признато и утврђено царским златопечатним документима";
8. Кроз манастир Хиландар континуирано пролазио је и на одређени начин оспособљавао се и усавршавао елитни слој српске цркве и теологије, књижевности и културе;
9. Хиландар је, тако, служио Србима као нека врста више школе односно универзитета кроз који су дуже времена у средњем веку пролазили и стицали онда широка знања скоро сви истакнути српски књижевници и културни радници, црквени великодостојници и други;
10. Aрхитектуром, живописом и иконама високе уметничке вредности, којима су биле украшене његове цркве и друга здања, Хиландар је и са своје стране утицао на одржавање и подизање уметничког нивоа црквеног градитељства и уметности у Србији и осталим српским крајевима;
11. У Хиландару је, као најбогатијој средњевековној ризници, сачувано много вредних рукописних књига, историографских и уметничких дела;
12. Основан да буде прибежиште и склониште за српске монахе у Светој Гори, Хиландар је временом постао "стециште и расадник српске просвете, најважније културно и просветно средиште српског народа у средњем веку, највећа радионица српске књижевности".
Стеван Станић за монографију "Хиландар - Александар Греци"
... Деценијама је то усамљено хиландарско језгро монаштва и старе српске културе било одсечено и готово недоступно, чувајући у непрекинутом низу пуних пет стотина година (од XII до XVII века) своју дуговеку уметничку традицију неимарства, сликарства, орнамената, рукописа, минијатура - често по таленту, сведености и уметничкој вредности чистих малих Матиса или Пикаса ...
Хиландар - Александар Греци
Хиландар - Александар Греци
Хиландар - Александар Греци
Из колоне "фотографских ходочашћа", један седи сада ту преда мном и на моје питање где су му људске фигуре, где су хиландарски монаси и игумани, зашто су хиландарски простори тако празни и чисти, једноставно каже "ту су".
"Ту су, свуда и у свему", каже сад мало опширније и није разочаран мојим питањем, већ загонетно ћути и чека да сам откријем оно чега у сваком његовом хиландарском кадру највише има. САМОЋА! Самоћа тих безимених људи, самоћа и ћутање читавих генерација тих безимених људи у црном, који из века у век, далеко од властожетељства и славе, креирају све ово што видимо на Грецијевим фотографијама; све што су градили, зидали, сликали, клесали, садили, бележили, преписивали и таложили своме потомству у аманет на право битисање, равноправно са осталим културама и великим светом. САМОЋА коју је за свој доживљај Хиландара открио Греци, почиње да бруји симфонијски из сваког укртелог ћилибарског камена, из ружичасто избледеле опеке, смерног уцвалог лијандера, напукле иконе Богородице Одигитрије, светлуцања патинираних иконостаса ...
Бунар Светог Саве - Александар Греци
Најстарији српски камен - Александар Греци
Монашке келије - Александар Греци
"Ако нема великих љубави, то је зато што нема велике самоће". Љубав која се рађа из самоће. То ћутање и опојну љубав самоће донео нам је Александар Греци из "свог Хиландара".
У необичној природној лепоти, у предворју Свете Горе на истоку полуострва Халкидики, у подножју горе Какавос, по којој је и добио име, налази се метох манастира Хиландара - Каково - млин Арсеница. Близина Богородичиног врта, светогорски дух који су монаси пренели овде из Свете Горе и Хиландара и срдачно гостопримство чине ово место посебним - оазом лепоте и спокојства и својеврсним мисионарским центром.
У Какову се чува успомена на многобројна чуда Светог Симеона, имајући у виду да је, по предању, један од дародаваца у 16. веку, у знак благодарности за пород који је добио чудом лозе Светог Симеона, даровао метоху део имања. Будући да је отац Светог Саве, Свети Симеон Мироточиви, некадашњи велики жупан Стефан Немања, добио од Бога благодатни дар молитвеног заступништва супружника који не могу да имају пород - хиландарски монаси чувају предање и заинтересованим супружницима шаљу одрезак лозе, неколико зрна грожђа, молитвено правило и упутство за употребу. Молитвама Светог Симеона рођено је небројено мноштво деце, чије фотографије и дарове благодарности родитељи често шаљу и лично доносе - очеви у Хиландар, а мајке у метох Каково.
Манастир Хиландар
На главном улазу метоха, на два стуба сазидана каменом и опеком у светогорском стилу, посетиоце дочекују фреске двојице оснивача манастира Хиландара и утемељивача српске цркве и државе, Светог Симеона и Светог Саве. Кривудавом стазом поред маслињака долази се до уређеног језера и дрвеног моста који води до центра овог манастирског поседа. Невелика црква сазидана је 1959. године, а живописана 1982. године. На платоу наспрам цркве сазидана је крстионица, а у комплексу се налазе и гостопримница и продавница са манастирским производима.
На метоху су за потребе манастира Хиландара, посебно после великог пожара 2004. године, ангажоване екипе стручних људи и врсних мајстора, који зналачки и са великим умећем, свако у свом домену и на свој начин, доприносе великом подухвату обнове манастира Хиландара.
Манастир Каково
Манастир Каково
Манастир Каково
___________________________
1. "ХИЛАНДАР" - Димитрије Богдановић, Војислав Ј. Ђурић, Дејан Медаковић - изд. Манастир Хиландар у сарадњи са Југословенском ревијом, Света Гора, 1997.
2. "Свети Сава" - Издавач Епархија Ваљевска, Центар за веронауку
3. "Српски манастир Хиландар у Светој Гори", др. Слободан Ристановић - изд. "Вукан'с", Београд, 1998. (ГИП "Драган Срнић", Шабац)
4. "Хиландар", Греци - Издавач КОНТАКТ, Београд
5. Хиландарски метох Каково, млин Арсеница
