Свети Сава

Насловна » Немањићи » Свети Сава

Свети Сава

Свети Сава, трећи син српског владара Стефана Немање и његове жене Ане, рођен је у њиховом двору у Расу и на рођењу је добио име Растко. Отац му је дао на управу део српске земље - Хум. Међутим, младић је побегао од световних метежа и части, замонашио се на Светој Гори и добио монашко име Сава (српски облик имена Sabba). Био је ктитор, законодавац, јеромонах, архимандрит, теолог, беседник, дипломата, државник, архиепископ и организатор самосталне српске цркве. Храмови који су подизани и усавршавани под његовим надзором задовољавали су највиша естетска мерила свога времена. Свети Сава је не само први српски књижевник већ и писац антологијских дела на срском језику.

 Свети Сава

Свети Сава, копија фреске из манастира Милешеве

 

 

"Молим оне који ће после мене бити, испуните оно што ја због кратковременог живота не доврших."

Свети Сава, Типик архиепископа Нокодима
(реченица из изгубљеног Савиног списа "Света словеса")

Два пута је ходочастио у Свету земљу. Умро је на повратку са другог ходочашћа на двору бугарског цара Јована II Асена, у Трнову. Сава се родио и умро на двору, а највећи део живота је провео у манастирима и испосницама. Још за живота сматран је светитељем. Његова светост објављена је кроз чуда која је чинио. Међутим, и сам његов живот, посвећен вери, труду и бризи за властити спас и за спас свог народа и без чудесних појављивања која су забележили његови хагиографи, је по богатству и дометима чудесан. Једнодушна оцена свих који су упознати са његовим животом и делом је да је Свети Сава најзначајнија личност у историји српског народа.

Биографија Светог Саве

  • Растко Немањић је трећи син великог српског жупана Немање и његове супруге Ане, рођен око 1175. године у њиховом двору у Расу.
  • Растко је од 1190. до 1192. године био управник Хума, са седиштем у Стону.
  • Растко бежи на Свету Гору 1192. године. У руском манастиру Пантелејмону примио је постриг, а у манастиру Ватопеду се замонашио и добио монашко име Сава.
  • 2. новембра 1197. на Свету Гору је дошао Савин отац Немања, који се 1196. замонашио и добио име Симеон.
  • 1198. Сава је боравио у Цариграду и од византијског цара Алексија III Анђела добио дозволу да обнови Хиландар. Током године је обновио Хиландар и са Симеоном написао Оснивачку повељу манастира Хиландара.
  • У лето 1199. Сава је отишао у другу посету цару Алексију III. Том приликом је од цара добио опустели манастир Зиг и жезло којим ће се, уместо цара, потврђивати изабрани игуман Хиландара.
  • 1199. Сава је подигао Карејску испосницу, написао њен "уставац" и радио на превођењу типика манастира Богородице Евергетиде и његовом обликовању у Хиландарски типик.
  • 1205. Сава је рукоположен у чин ђакона, па презвитера, а затим у Солуну у чин архимандрита.
  • 1207. Сава је са моштима Светог Симеона дошао у Студеницу.
  • Од око 1208. до 1217. Сава је завршавао писање Житија Светог Симеона и Службе Светом Симеону. Обликовао је Студенички типик и организовао осликавање Богородичине цркве у Студеници. Одлази у мисију код бугарског великаша Стреза. Са братом Стефаном започео је подизање манастира Жиче.
  • 1219. Сава је у Никеји рукоположен за архиепископа аутономне и аутокефалне Српске цркве.
  • 1221. са братом је организовао свенародни сабор у Жичи на коме је установио српске епископије и можда крунисао Стефана за краља.
  • 24. септембра 1227. Сава је замонашио краља Стефана Првовенчаног непосредно пред његову смрт и дао му монашко име Симон, а Радослава, његовог сина и наследника, крунисао за краља.
  • 1229. Сава је први пут обишао светиње Свете земље. Сусрео се са јерусалимским патријархом, палестинским монасима и пустиножитељима и султаном Маликом ел Камилом, са којим се десетак година пре њега сусрео Фрања Асишки.
  • 1233/4. крунисао је Владислава, другог сина Стефана Првовенчаног, за краља и именовао Арсенија за свог наследника на архиепископском престолу.
  • У пролеће 1234/5. кренуо је на друго путовање на Исток.
  • 13. (26.) јануара 1236. на повратку са ходочашћа, умро је у Трнову и сахрањен је у цркви Светих четрдесет мученика севастијских.
  • У периоду између 1237. и 1241. мошти Светог Саве су пренесене из Трнова у Милешеву.
  • Турци су на Велики петак 1594. мошти Светог Саве узели из манастира Милешеве, пренели у Београд и спалили их 27. априла те године.

 Свети Сава

Свети Сава,
копија фреске из манастира Милешеве,
копирао Часлав Цолић

Лик и личност

 Свети Сава

Свети Сава,
фреска из манастира Студенице

На основу ликовних приказа савремени научници закључују да је Свети Сава био високог раста, широких, мало спуштених рамена, издуженог лица, са високим челом, скоро орловским носом, танким уснама, дужим ушима и - што је посебно наглашено - очима "које гледају и зраче светлост".

Списи Светог Саве откривају да је поседовао "речитост и велику лакоћу у развијању основне мисли". У писмима и беседама се показује као осећајан човек питомог карактера. Описи савременика и писаца блиских његовом времену га приказују као човека "изванредне енергије, виших интелектуалних способности, упорне воље, и плахе природе" који је способан "у исто време за дубок унутарњи живот и снажну стваралачку акцију". Као битан знак његове величине узима се "свестраност његовог генија и трајност његових идеја".

Нико лењив никада није постигао победу, нити је ко год спавајући победио свога ратног непријатеља; оних су победни венци који добро трче, који се труде, који се боре, који издрже трудове од борби. Кроз многе невоље, каже Господ, ваља нам ући у царство небеско.

Свети Сава, Хиландарски типик


Свети Сава је био монах и свештеник. Заједнички богословски именитељ његовог непрестаног монашког служења Богу духом и телом, и свештеничког, црквеног богослужења је став о повезаности и међусобној условљености праве вере и исправног живота, ортодоксије и ортопраксије. Сава је, боравећи у манастирима Свете Горе, несумњиво досегао висок ниво теолошких знања и искустава на основу којих је могао да формира властити став о примереном начину и организацији личног и друштвеног верског живота. Монашким богословљем Сава брани пут човековог спаса од лењости на основу поука древних оснивача монашких заједница.

Савин апостолски дух, који се, следећи Христа, не задовољава властитим спасом већ потпуност исправног хришћанског деловања види у ангажовању на спасавању свег народа, основа је онога што је препознато као Савино родољубље. Савина је намера била да се, у границама које допушта духовно звање, после упокојења оца монаха Симеона, посвети пословима од користи не само за српску цркву, него и државу. Ово мишљење се донекле може потврдити и његовом свештеничком каријером: Сава је у предвечерје Четвртог крсташког рата у Јерисосу и Солуну добио чин јеромонаха, па архимандрита – ове чинове је стекао као потпору својим каснијим предузећима, што може само да значи да је већ тада планирао да осамостали српску цркву и да је већ тада почео да предузима кораке на остварењу плана. Нема сумње да је и у преносу Симеонових моштију из Хиландара у Студеницу и обликовању култа мироточивог владара-монаха, уз све друго, такође присутна државотворна димензија Савине личности. У периоду од 1207. до 1217. године, Сава је у Србији успоставио мрежу српских манастира, чије је средиште била Студеница.

 Манастир Студеница

Манастир Студеница

Свети Сава као ктитор

Физички највећи и најнепосредније везани за Светог Саву су архитектонски споменици. Савина опредељеност за вредности које је баштинила Византија, његова отвореност за ново, али исто тако и потпуно уважавање српских специфичности показују се у садржају и формама у архитектури храмова у чијем је подизању учествовао и живипису којим су сликари које је одабрао реализовали програме које је креирао на зидовима Студенице, Жиче, Милешеве и Светих апостола у Пећи.

Свети Сава је био други самостални ктитор светогорских манастира Ватопеда, Каракала, Ксиропотама, Филотеја и келије Светог Саве Јерусалимског у Кареји. Затим манастира Филокал у Солуну, јерусалимског манастира Светог Јована Богослова на Сиону, ивиронског манастира Часног крста у Јерусалиму, метоха манастира Светог Саве Јерусалимског Светог Георгија у Акру и Богородичиног манастира у Каломонији.

Са оцем Симеоном, Сава је на Светој Гори био други ктитор Ватопеда, Протата, Ивирона и Велике Лавре, метоха Светог Симеона у Просфори и манастира Богородице Евергетиде у Цариграду. Заједно са Симеоном и братом великим жупаном Стефаном 1198. подигао је Хиландар.

 Манастир Хиландар

Манастир Хиландар

По повратку у Србију 1209. године, са браћом Вуканом и Стефаном завршио је Студеницу, а недуго иза тога са Стефаном је започео подизање Жиче. За време боравка у Србији, пише Доментијан, Сава "и друге свете цркве у свим изабраним местима почевши и сврши, и старе утврди, а нове сазда".


Архитектура

Сава је одређивао облик црквених грађевина које су подизане у његово време. Његова схватања су најпотпуније присутна у храму Христа Спаса у Жичи. Основа просторне структуре Жиче је Немањина Богородичина црква у Студеници. Под утицајем светогорске и престоничке архитектуре, Сава је преко Жиче у рашку архитектуру увео следеће новости које су за резултат имале развијенији просторни облик: на северном и јужном вестибилу у Жичи се затварају врата и они се целом ширином отварају према поткуполном простору. Овим захватом предворја се претварају у певнице. Уз припрату храма су постављени параклиси у облику умањених али потпуних култних грађевина. Новост у просторној шеми Жиче у односу на Студеницу је и спољна припрата са кулом звоником и катихуменом. Од Жиче, минуциозна обрада материјала и спољна архитектонска декорација губе на значају, а вредност добија унутрашњи простор.


Сликарство

У Србији је Сава израдио сликарски програм Студенице и ангажовао сликаре који су је осликали. Био је инспиратор и организатор осликавања Жиче и Милешеве. На истакнутим зидним површинама поставио је приказе светитеља који су заштитници његовог оца и браће: Светог Николу, Стефана Првомученика, Светог Јована Претечу. Додао им је своје светачке узоре: Светог Саву Освећеног, Светог Теодора Студита и Светог Јоасафа. Он је скупу мозаичку технику прилагодио српским материјалним могућностима тако што ју је заменио јефтинијом фреско техником течног злата и златних листића. На фрескама су златом исписани српски натписи.

Користећи византијске иконографске шеме, Сава је увео у програме српских храмова српске теме: ктиторске композиције, хоризонталне лозе српских владара и архиепископа и сцене везане за монашки живот и смрт родоначелника династије Немање-Симеона и тиме учинио очигледном светородност династије Немањића и „кодификовао једну идеологију која ће трајати вековима“. За осликавање владарских задужбина и седишта Српске архиепископије, Сава је ангажовао водеће мајсторе византијске уметности, али је истовремено мање значајне просторе препуштао домаћим мајсторима да у сенци великих уметника развијају властите стваралачке потенцијале и занатске вештине.

 Мандилион, копија фреске из манастира Студенице

Мандилион,
копија фреске из манастира Студенице

Примењена уметност

Сава је скупоцене реликвије, иконе, књиге, одежде и богослужбене предмете набављао куповином и поклонима приликом посета Цариграду, Солуну, Никеји, Јерусалиму, Александрији и Антиохији. Сава је био свестан да богатство опреме диже углед и црквама и држави у којима су се налазили и да Срби, са поседовањем најзначајнијих хришћанских реликвија, бивају "према схватањима времена, постављени у координате свете историје и одређени као историјски народ". Кивот у који су у Милешеви похрањене мошти Светог Саве, по Доментијановом сведочењу, био је израђен од племенитих метала и богато украшен, што указује на то да су у Србији у Савино време постојале златарске радионице у којима су радили мајстори способни да задовоље најзахтевније наручиоце.

Богословље и богослужење

Од младалачких година па до последњег дана живота Сава је, у сталној љубави према Богу, растао у богоспознаји и богословењу. Узрастање је пратила и тежња за усавршавањем богослужења. Цариградско богослужење, које је пре Светог Саве и у његово време практоковано у храмовим Српске православне цркве, Свети Сава је први почео да прилагођава јерусалимској богослужбеној пракси, коју је сматрао савршенијом.

Изгледа да су по Савином схватању схоластичка догматика западног хришћанства и морално монаштво Фрање Асишког били мање спасоносни од хришћанства које се живи у заједници са Богом и црквом као заједницом обожених људи, које су практиковали православни монаси и свештеници.

Добијање аутономије и аутокефалије
за Српску православну цркву и њено организовање

У Никеји је 1219. Сава убедио васељенског цара Теодора Ласкариса и патријарха Манојла I Сарантена да његовој Српској православној цркви дају самосталност и самоуправу и да он буде хиротонисан за њеног првог архиепископа. По повратку у земљу, Свети Сава је седиште Српске архиепископије поставио у Жичу.

У састав Жичке архиепископије ушле су, од старих епископија из Охридске архиепископије, Рашка (са седиштем у Светим апостолима у Расу), Призренска (са седиштем у Богорици Љевишкој у Призрену) и Липљанска (са седиштем у Грачаници).

Сем Жичке епархије, која је седиште делила са Архиепископијом у манастиру Светог Спаса, Свети Сава је основао Зетску (са седиштем у манастиру Св. арханђела Михаила на Превлаци), Хумску (са седиштем у цркви Свете Богородице у Стону), Топличку (са седиштем у Светом Николи у Топлици), Будимљанску (са седиштем у Светом Ђорђу код данашњег Берана), Хвостанску (са седиштем у цркви Свете Богородице или Мале Студенице код Пећи), Дабарску (са седиштем у цркви Светог Николе код Прибоја) и Моравичку (са седиштем у цркви Светог Ахилија у Ариљу).

Успостављањем срских епархија, Свети Сава је дао чврсту и широку основу хришћанском просвећивању, утврдио снажну организациону основу народног карактера Српске цркве и поставио чврсте границе према Охридској архиепископији и према римокатоличком приморју.

 Црква Светог Спаса, Манастир Жича

Црква Светог Спаса,
Манастир Жича

Дипломатска и државничка делатност Светог Саве

 Свети Сава код византијског цара Алексија Анђела

Свети Сава код византијског цара Алексија
Анђела, копија фреске Георгија Митрофановића
из хиландарске трпезарије

  • Прву дипломатску мисију Свети Сава је успешно обавио 1198. и 1199. у Цариграду. Издејствовао је да византијски цар Алексије III Анђео додели Србима светогорски манастир Хиландар и подари му самосталност.
  • По повратку у Србију, коју је опустошио вишегодишњи грађански рат између његове старије браће Вукана и Стефана, Сава је помоћу очевих моштију, које је 1207. подигао из Хиландара, смирио страсти и допринео опоравку земље.
  • Његове мисије код мађарског краља Андрије II и бугарског бољара Стреза отклониле су од Србије ратну погибељ.
  • Након што је у Никеји 1219. добио самосталност за Српску православну цркву и постао њен архиепископ, Сава је помогао и брату Стефану да добије краљевску круну и Србија постане краљевина.
  • Сава је утицао на то да смена на срском престолу између његових синоваца Радослава и Владислава 1233. прође без већих потреса
  • Велики државотворни значај има и Савино установљење владарског култа светог Симеона и култа светог Симона, којима је смањио ризик од сукоба цркве и државе
  • Према римокатолицима у Србији показивао је дипломатску толерантност
  • У последњим годинама живота, на својим ходочасничким путовањима у Свету земљу, Сава је, у сусретима са патријарсима Јерусалима, Александрије и Антиохије, те египатским султаном, учвршћивао и ширио углед своје државе и цркве.

Правник - законодавац

"Највећи Божији дарови међу људима, даровани од вишњега човекољубља, јесу - свештенство и царство: једно, дакле, да служи оном што је божанско, а друго да влада и да се стара за оно што је људско."

Свети Сава, Законоправило


Сачувани су, у оригиналу и препису, следећи правни акти који су у вези са Савиним активностима око добијања, подизања и организације монашког живота у Хиландару: Ктиторска повеља Симеона Немање из 1198, Хиландарски типик Св. Саве и Ктиторска повеља великог жупана Стефана Немањића. Уз Карејску келију везан је Савин уговор са протатом о куповини винограда за Карејску келију и Карејски типик. Сава је у Студеници написао Студенички типик и, вероватно, допунио Немањину ктиторску повељу Студеници одредбама о економској организацији манастира, којима се уређује правни положај разних категорија манастирских поданика - "црквених људи", влаха и војника. Ова изгубљена допуна помиње се у каснијим документима као Закон Светога Симеона и Светога Саве.

 Правник - законодавац

После добијања самосталности за Српску православну цркву, Сава је израдио Законоправило, зборник закона којим је утврдио норме тачности њеног вероучења, исправног обављања литургијског живота и однос цркве и државе. Савин избор правила која су уврштена у Законоправило, условљен је његовим идеолошким опредељењем за симфонијски однос државе и цркве. Законоправилом је Србија добила "кодекс чврстог правног поредка и постала правна држава" на основама грчко-римског права у његовој византијској редакцији.

Књижевно дело

 Књижевно дело

Сава је написао, редиговао, превео или организовао и надгледао превођење више списа од којих је данас сачувано дванаест. Неки од њих су крајње утилитарни, попут уговора о куповини или даровних уговора, али неки, иако настали из богослужбене потребе попут Житија Светог Симеона и Службе Светом Симеону или Писма игуману Спиридону, имају по процени историчара књижевности значајна уметничка својства. Уз то, ова дела су првенци у хагиографском, химнолошком и епистоларном жанру у српској књижевности чији је аутор познат и који су писани српским језиком.

У Савиним делима изражена је осећајност, способност описивања властитог доживљаја, драмска вештина, способност развијања дијалога и вешто компоновање нарације. Његов стил карактерише краткоћа реченице и строгост израза. Сва његова дела исписана су мешавином српскословенског и народног штокавског језика. Савино књижевно дело сведочи о почецима правописне реформе српског књижевног језика.

Свети Сава међу другим народима

О Светом Сави су још за његовог живота писали Срби, Руси, Грци. Српски светитељ је на Свету Гору отишао са руским монахом. До подизања Хиландара живео је са грчким монасима у Ватопеду. Обишао је Византију, Бугарску, Угарску, јужну Италију, северну Африку, Малу Азију, Блиски исток. Дружио се са византијским и бугарским царевима, угарским краљем и египатским султаном. Обилазио је источне патријархе, писао папи, добијао јетка писма од охридског архиепископа. Његова свештена житија писали су не само православни Срби него и католички Словени, а Руси су их до 17. столећа преписивали и илустровали. Свети Сава се у Бугарској празнује од 13, а у Русији од 14. столећа. Бугари и Руси усвојили су Законоправило Светог Саве као "најбољи и најсавршенији и, у исто доба, најпрактичнији црквено-грађански законик". Савино Законоправило је готово до 19. столећа било једини законик црквеног устројства у Русији.

Нису само хришћани, него су и муслимани поштовали његов светитељски и митопејски лик. Његовом гробу у Милешеви дарове су приносили и Јевреји. Крајем 18. столећа, влашки кнезови Константин и Шербан Кантакузин су академију, која је 1679. основана у Букурешту, назвали Академија Светог Саве.

 Радул, Деизис са српским свецима

Радул, Деизис са српским свецима,
копија иконе

Култ Светог Саве

 Теодосије, Служба Св. Сави и Св. Симеону

Теодосије, Служба Св. Сави и Св. Симеону
Народна библиотека Србије

Свети Сава је још за живота сматран светитељем, а већ са преносом његових моштију у Милешеву био је заокружен и његов култ. Из општих хеортолошких разлога служба његовом успењу померена је са 13. на 14. јануар. Пренос моштију Светог Саве обележава се 6. маја. Богослужбени текстови посвећени његовим празницима комплетирани су и досегли су пуну меру у раздобљу од средине 13. и почетка 14. столећа на Светој Гори у житијима и службама које су му написали Доментијан и Теодосије. Уз многе податке изузетног историјског значаја, пре свега у житијима Светога Саве, побројане су његове бројне хришћанске врлине и многа чуда која су обликована по угледу на чуда Христова и великих хришћанских светих.

Црквени култ Светог Саве и српска средњевековна држава истовремено су досегли врхунац. Култ Светог Саве неговали су, уз Српску православну цркву, и српски владари и владари околних држава. Светитељски лик Светог Саве је у фолклорној имагинацији након пропасти српске државе попримио уз карактеристике хришћанских светитеља и неке које имају извор у паганском дуализму добра и зла. Сава у народној машти више није само добри пастир добрих оваца који своје стадо чува од вукова, већ и пастир вукова.

У времену турске власти, он и даље остаје заступник свога народа пред Богом и његов заштитник од освајача. Столеће и по након освајања Србије Турци су, увидевши да култ Светог Саве значи култ "старе српске државе" коју народ хоће да обнови, спалили светитељеве мошти. Али, ни након спаљивања моштију, култ Светог Саве се није смањио. Напротив, Свети Сава је у календару Српске православне цркве добио и трећи празник - 10. мај, дан спаљивања његових моштију.

Свети Сава је са земаљским оцем и духовним сином Светим Симеоном био небески предводник српске војске све до 1918. године.

Под ликом Светог Саве српско грађанство се прикључује просветитељству, а он постаје школски патрон. Савино нарочито слављење као народног и школског заштитника започело је средином 18. столећа и текло кроз 19. све до данашњих дана.

Не мање од чуда којима је Господ прослављао Саву и којима је Сава прослављао Господа, данас нам изазива дивљење ширина поља у којем је Сава деловао у земаљском животу. Задивљује чврстина и бистрина његове хришћанске мисли и става, али уз то и његова отвореност и жудња за ширењем хоризоната и непрестана тежња према добру. Због свега тога, личност и дело Светога Саве су извориште и константа готово миленијумског трајања кулуре српског народа.


 Сава

Прочитајте још о Светом Сави:

Манастир Студеница - Свети Сава

Манастир Хиландар - Свети Сава

Манастир Хиландар - Отац и син

___________________________

1. Каталог изложбе "СВЕТИ САВА СРПСКИ" - Андреј Вујновић, Историјски музеј Србије, Типографик плус, Београд, 2016. год.