МАНАСТИР ГРАДАЦ

Манастир Градац лежи на уздигнутој заравни изнад реке Брвенице, на завршетку шумовитих падина планине Голије. Удаљен је 12 километара од Брвеника и Ибарског пута, тако да је изван данашњих главних саобраћајних токова. Насупрот томе, у средњем веку је поред њега пролазио важан пут што је од Ибра водио за Ариље, а чији се један крак одвајао за Студеницу.

О Градцу има мало изворних историјских података. Оснивачка повеља није пронађена, нити су се сачували натписи у цркви који би говорили о времену грађења и ктитору. Сматра се да је завршен у последњој четвртини XIII века.

Манастир Градац

Друга половина XIII века посебно је значајно раздобље у историји српске државе, јер је тада створена основа за њен каснији велики успон на свим пољима, а уметност достигла највиши ниво међу православним земљама. За то време земљом су управљали, један за другим, краљ Урош (од 1243. до 1276.) и његови синови. Урошеву тридесетогодишњу владавину насилно је прекинуо старији син Драгутин, који је 1281. године предао престо млађем брату Милутину.

Најдрагоценија и најопширнија обавештења о изградњи манастира Градац оставио је архиепископ Данило Други у "Житију краљице Јелене" - Јелене Анжујске, жене краља Уроша, где за њу каже: "И тако поче зидати предивну цркву у име пресвете Богородице, празник Благовештења, на месту званом Градац. Сама подвизавајући се, не имајући покоја ни дању ни ноћу, како би само са успехом могла свршити такво дело, које је почела. Заповедила је да се сакупе сви најбољи мајстори њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље уметнике, хотећи да подигну предивно уздизање тога храма ... ". Према даљем опису у истом тексту Градац је био богат манастир. Краљица Јелена се постарала да у њему пребивају изабрани монаси, утврдила црквени устав, поклонила манастиру имања и села, што је потврдила повељом са својим потписом, а за цркву набавила књиге, златне и сребрне сасуде украшене драгим камењем, иконе оковане златом, златоткане завесе и свете мошти.

Краљица Јелена Анжујска

Личност краљице Јелене је још увек непотпуно разјашњена. Она је једна од ретких српских краљица која је у култури и политици Немањића играла видну улогу. Њен утицај је био нарочито велики после смрти краља Уроша, када јој је син Драгутин доделио на управу и посебну област. Уживала је углед и у земљи и ван ње. Скупљала је у своме дому сиромашне девојке, васпитавала их и учила. Била је добро образована, предузимљива и мудра.

Поштовале су је и католичка и православна црква, а она је својим поступцима и према једној и према другој показивала наклоност. Архиепископ Данило наводи да је "од царског племена, од француског рода". Католкиња по рођењу, вероватно је по доласку у Србију променила вероисповест, али је целог живота одржавала везе са западном црквом. Дописивала се са католичким црквеним поглаварима, градила и обнављала многе католичке цркве у приморју, помагала бенедиктански, нарочито фрањевачки ред, а папа је назива "својом у Христу најмилијом ћерком". У исто време, архиепископ Данило хвали њену побожност и оданост православној вери и помиње "богате дарове које је слала Светој Гори, Јерусалиму и Синају". Исто тако, обдаривала је и манастире у Србији, а по њеном налогу преписан је у Милешеви рашки канон. Извршила је пренос моштију архиепископа Јоаникија из Хума у Сопоћане, а као своју надгробну цркву саградила је православни манастир Градац.

Краљица Јелена је умрла 8. фебруара 1314. године у свом двору у Брњцима и по јакој зими пренета у Градац. Сахрањена је у присуству високог свештенства и краља Милутина. После њене смрти, Градац је уживао велики углед који му је доносио гроб "велике краљице".

Богородичина црква

Просторна замисао Богородичине цркве садржи сва обележја рашких храмова, посебно Студенице. То је једнобродна грађевина са припратом на западу и двема бочним капелама као посебним грађевинама прислоњеним уз њу, уским западним травејем, једноставним средишњим простором над којим је конструисана купола, на северу и југу са по једном певницом, а на истоку са троделним олтарским простором. Јужна капела посвећена је Стефану Немањи, као што је то у Студеници и Сопоћанима. У њој је био осликан Немањин живот од одласка у Свету Гору до смрти и преноса његовог тела у Студеницу, према биографији коју је написао Свети Сава.

Градачка црква је зидана тесаним каменом - сигом, а споља пресвучена светлим малтером врло фине структуре који је углачан. Архитектонски украс је од истог материјала. Низ слепих аркадица на конзолама постављен је под венцем главног брода, куполе, калкана и певница. Особеност ових украса су готички преломљени луци слепих аркадица, што је јединствен пример у рашкој архитектури. Лепоти цркве веома доприносе мермерни портали и прозори, а нарочито се истичу западни портал и прозор на средњој олтарској апсиди, који се завршавају луцима преломљених линија, чиме се такође приближавају готичким узорима.

Основно обележје архитектонског украса Богородичине цркве у Градцу је видан утицај романоготичке и готичке архитектуре, који се огледа, осим у преломљеним луцима архиволти портала, већих прозора и низу аркада, и у неким профилима допрозорника, капителима, розетама и контрафорима. Градац је најстарија позната црква на којој је изражен утицај готике као стила.

Основне особености плана цркве и његова сличност са Немањином Студеницом и каснијим немањићким задужбинама упућију на то да је Градац почет у време Урошеве владавине, с намером да буде краљевска гробна црква. Док архиепископ Данило говори само о Јелени као оснивачу манастира Градац, други подаци указују да је у томе имао удела и краљ Урош. На ктиторској композицији у Богородичиној цркви, у поворци коју Богородица приводи Христу, стоје Стефан Првовенчани и краљ Урош и краљица Јелена носећи заједно у рукама модел храма, што би значило да су обоје поручиоци. Осим тога, у западном травеју цркве налазе се два мермерна саркофага. Јужни се налази над гробницом краљице Јелене и богатије је профилисан од северног. Испод њега је зидана двојна гробница која је можда била предвиђена да прими мошти краљевског пара, Јелене и Уроша, како је то био обичај на западу. Међутим, Урош је умро као монах у Хуму и пренет у Сопоћане, а Јелена је по свој прилици овде сахрањена сама. Није познато чији је гроб испод мањег северног саркофага. Могао је то бити неки блиски краљичин рођак, а можда чак и кћи Брнча, о којој нема много података.

Изгледа да цркву није од почетка градила иста група мајстора. Из непознатог разлога дошло је до прекида градње на висини од 2 метра од пода. Нема начина да се установи колико је тај прекид трајао. Осим тога, основа цркве је била неправилна, што је изазвало низ тешкоћа градитељима који су наставили зидање и којима није била блиска рашка архитектура. Они су, на позив краљице Јелене, вероватно дошли из западних крајева. На њихову постојбину указују различити детаљи облика и начин извођења за које се могу наћи паралеле у которским споменицима. Ови мајстори су ипак успели да савладају све потешкоће и створе репрезентативан рашки храм.

Манастирски комплекс

У југоисточном углу манастирске порте, на стени, налази се мала црква Светог Николе. Црква је једнобродна, без куполе, са апсидом правоугаоном и споља и изнутра. Оријентисана је тако да је олтар окренут ка југоистоку. Њено архитектонско решење припада типу католичке проповедничке цркве. Сматра се да је настала пре изградње Богородичине цркве и осталих грађевина у манастиру, да би се у њој служило док су трајали радови. Овакав тип цркве изграђене у склопу православног манастира можда би се могао оправдати потребом за богослужењем мајстора католичке вероисповести који су учествовали у изградњи Градца. После довршења манастира, црква Светог Николе се нашла у непосредној близини јужног конака, са којим је спојена степеништем. У овом конаку су по свој прилици биле одаје краљице Јелене, па је ова црква могла да преузме улогу дворске капеле. У XIX веку, црква је преправљена и прекречена, којом приликом су пробијена врата на североисточном зиду, а кров прекривен ћерамидом.

Најзначајнија и највећа грађевина у манастиру, осим Богородичине цркве, била је трпезарија. Изграђена је западно од цркве, како је то било уобичајено у већини православних манастира. Дугачка, правоугаона грађевина, са полукружном апсидом на јужној страни, била је зидана тесаним квадерима сиге, као и црква, и вероватно репрезентативно обрађена. На жалост, од ње су очувани само зидови до висине од око један метар, као и од осталих манастирских зграда.

Простор на ком је изграђен средњевековни манастир био је коришћен као култно место још много раније. Приликом археолошких ископавања западног дела манастира откривени су темељи старијег храма у облику једнобродне цркве, вероватно из ранохришћанског периода. Врло је могуће да за њу нису знали градитељи Богородичине цркве, јер вероватно не би главни улаз поставили на зид апсиде старијег храма.

Највећи процват Градац је доживео крајем XIII и почетком XIV века. У XIV веку манастир је био многољудан и значајан. Међутим, од средине XV до краја XVI века о Градцу нема података. Године 1589. игуман Ђурђевих Ступова Стефан и старац Пајсије затекли су цркву без крова и оронулу, а у манастиру није било монаха осим једног свештеника. Они су цркву поправили и покрили је оловом. Том приликом су изграђени и нови конаци, мањих димензија и ближе цркви.

Обнова цркве Благовештења

Манастир је коначно запустео у време ратова Аустрије и Турске, крајем XVII века. Са цркве је скинут и однет оловни покривач, што је проузроковало рушење сводова, тамбура и куполе, а остатке манастирских зграда однеле су бујице. До друге половине XIX века нема података о животу Градца. Уочи I светског рата над рушевинама Богородичине цркве подигнут је кров на дрвеним ступцима, постављеним независно од зидова. Он је 1948. поправљен, а горњи делови зидова су конзервирани.

На Богородичиној цркви, обновљени делови зидани су од сиге, у истој техници која је била примењена на сачуваним зидовима. Ново грађење одвојено је од старог тракама оловног лима уметнутим у спојнице, да би се сачувала веродостојност оригиналног дела и добила трајна документација о обиму извршене обнове.

Приликом откопавања насутог терена око цркве откривени су остаци манастирских зграда, трпезарије, конака, оградног зида, северне и јужне капије, и степеништа у јужном улазу у манастир. Ови зидови су само конзервирани, јер нису постојали подаци за њихову надоградњу.

Изглед Богородичине цркве данас

Живопис Богородичине цркве

Живопис Богородичине цркве, иако великим делом оштећен, вредно је сведочанство развоја српске ликовне уметности. Све фреске су овде настале у исто време. По композиционим решењима, монументалности сцена и појединачних фигура, избору боја и хеленистичким главама светитеља, већи део живописа близак је сопоћанском сликарству, мада такве ликовне вредности ипак није достигао. Распоред сцена опонашао је великим делом живопис Богородичине цркве у Студеници. Нажалост, велики део овог сликарства страдао је док је црква била без сводова и кровова. Црква је била посвећена празнику Благовештења, тако да је ова тема насликана и у лунети портала на улазу у цркву, а свакако и на источном зиду под куполом.

Образовање и склоности краљице Јелене, њено француско порекло, као и жеља да покаже своју приврженост српској цркви и династији Немањића, одразили су се на архитектуру и живопис цркава у манастиру Градцу. Иако наставља традицију уобичајеног стила дотадашњих рашких споменика, Градац обилује многим решењима различитим од ранијих и познијих остварења. То се може приписати само посебном утицају ктитора.

Ако се за једно градитељско остварење може рећи да је огледало свога поручиоца, онда је то свакако Богородичина црква у Градцу.

___________________________

1. "Манастир Градац" - Оливера М. Кандић, Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 1982. година

 

Галерија фотографија