Родоначелник владарске династије Немањића и творац српске државе у средњем веку Стефан Немања своју државничку, војничку и градитељску мисију започео је у данашњој Куршумлији. Пре него што je постаo велики жупан, њему су припадале области око реке Топлице, Ибра и Расине. Данашња Куршумлија је била седиште Немањине државе и он је овде имао свој двор. У близини тадашње престонице, Немања је саградио своје прве задужбине, манастире Пресвету Богородицу и Светог Николу.
Манастир Пресвете Богородице
Остаци манастира Превете Богородице се налазе на заравни изнад ушћа реке Косанице у Топлицу, 800 метара низводно од манастира Светог Николе. Овај манастир Стефан Немања је посветио својој жени Ани, која је једно време њиме и управљала. Када се замонашила, живела је овде све до своје смрти под монашким именом Анастасија. У XV веку, у близини манастира налазио се двор султаније Маре Бранковић, жене турског султана Мурата II и ћерке српског деспота Ђурђа Бранковића, која се неко време бринула о манастиру.
Манастир Превете Богородице је порушен у исто време кад и манастир Светог Николе, 1690. године. Мада је Богородичина црква у Куршумлији данас већим делом разрушена, на основу остатака се ипак може реконструисати њен првобитни облик. Конзерваторски радови су извршени 1948. године. Касније су црквено здање и конаци донекле откопани и истражени, црква је делимично дограђена и конзервирана и налази се под заштитом државе од 1979. године као споменик културе од изузетног значаја.
Овај манастир мештани називају и „Петковача“ и сваке године на Велики Петак око ње се скупи и по неколико хиљада људи, који овде долазе да пале свеће и моле се Богу.
Манастир Пресвете Богородице
" ... Година 1690., пролеће дене зеленило по дрвећу. Ветар растерао и искидао облаке. Плутају изломљени небеском реком у раштрканим гомилама леда. Четири коњаника галопом јуре. Тела беже из седла, повијене ноге о сапи праве у трзајима увек исту бразду по стомаку животиња. Главе ничу и пропадају по превојима и теснацима, као стреле из напрегнутих лукова. Полупразни џакови, заједно с пијаним коњовоцем, ударају о ребра коња нежније од празних мехова вина. Испод чалми и одеће трговаца, крију се надувена и озбиљна лица. На улазу у Куршумлију Ружди затеже усрдно узде. По наређењу Цариграда, долазе из Ниша ...
... Црква је изграђена на зидинама цркве из 6. века. То је прва задужбина Стефана Немање. Настала је у периоду од 1158-1162. године. Дограђивана је у 14. веку. Радове је изводила и надгледала жена Стефана Немање Ана, прва знаменита жена и монахиња Манастира, са световним именом Анастасија.
Два камена стуба, с исклесаним лавовима, чувају улаз цркве. Украсни портрети птица, животиња и дрвећа излазе из зида од опеке. Два звоника с јужне и северне стране су припојена припрати. Клесани камен и опека се смењују до врха. Кроз уски травеј се улази у припрату до украсних храстових врата. Наос је повезан са два улаза јужне и северне припрате, проширен бочним апсидама полукружног облика – споља и изнутра. Купола се еластично уздиже над ширином наоса. Два живописна стуба испред иконостаса одвајају олтарску апсиду од наоса. Апсида је споља тространа, а изнутра полукружна. Цела унутрашњост цркве фрескописана је живим бојама светаца. Златне боје и предмети од злата, сребра, бакра и другог материјала, рајском лепотом, смирују.
Манастир Пресвете Богородице
Манастир Пресвете Богородице
Ружди збуњен вером да само њихове светиње вреде, нервозно пређе руком по челу. Мир у њему пребегао у страх. Није се храбрио да уђе у цркву. Посебно кад светињом бдију жене. Жена у црном, крупним очима, сече Руждија. Он панично напусти капије Манастира. Ружди доноси одлуку, дошло време моје, да ме Срби запамте. Ударићу по њиховом светињама ...
Први дани октобра, лето се продужило, нећка се и одлаже одлазак ... Ливаде губе зеленило и бледе. Из црвене боје дрвећа и опеке, излази бела купола цркве. Оловни кров расипа сунчеве издатке топлоте. Ври к небу. Ружди Кала са Самокова, заклоњен шумом, на прстима, извирује. Право је Топлица, плитка и бистра, може се било где прегазити. Лево је манастир Светог Николе, упола ближи. А десно, ниже до километра, Манастир Пресвете Богородице. Одбројава последње сате своје изворне лепоте. Двадесет коњаника се дремљиво скрива. Наоружани су кратким пушкама и ножевима. Упртили и сламу, кресива и лучеве за ватру. Поспано чекају знак свог вође.
Јато дивљих гусака прелеће над Сaмоковом према Косову. „Самоков“ стари назив Римљана за брдо над Куршумлијом, где је машина, на погон реке Толпице, ковала гвожђе. Ружди задовољан почеша браду. Она му је увек доносила ратну срећу. Само да сунце устоличи залазак. Усправан на црном коњу, по страни од својих ратника, зури у парче неба ...
... Топот копита буди поспану шуму. Путељке и стрме стазе, испунише ратници. Продорне очи одлазе буљаво напред долином Кастрата. Група коњаника са западне стране испе главе на засечену раван. Гледа их широка дрвена капија са надвишеним тремом. Висок зид јајасто коли око Манастирских зграда и цркве. Моћна оловна купола милује небо. Храстови и друго дрвеће полукружно распоређени. Само јужна издигнута камена страна голо се увукла у богату шуму. И унутрашњост Манастира красе широке крошње дрвећа. Неговану траву споља и унутра секу уске стазе и два долазна пута с истока и севера. По утврђеном договору, стотинак турских коњаника запосело путеве, да спрече хришћански део становништва у пружању помоћи – из самог града и околних села, кад пламен разбукти висораван и позове вернике. Коњаници опколише зидине, на капију удара Ружди са шест одабраних ратника. Ишчезло и уплашено дан силази под крошње дрвећа сумрачном мирноћом.
Манастир Пресвете Богородице
На капији се изненада појави низак и плећат човек с двоколицама. Игуманија Манастира журно испраћа снабдевача хране. Ружди само подиже руку. Ратници се укопаше под крошње грана. Убрзо, рески звуци звона означише вечерњу молитву. Ово обрадова вођу, на окупу ће лако похватати жене. Дрвена реза продужено зашкрипа. Огромна врата утврдише самоћу унутар зидина.
Манастир Пресвете Богородице
Манастир Пресвете Богородице
Манастир Пресвете Богородице
Сигуран да је простор око Манастира празан, Ружди навали на капију.
Јака храстовина лопта снажне насртаје Турака. Они одбачено падају на земљу.
Један приђе зиду, уз помоћ вранца прескочи високу ограду, ослободи резу
у трену. Опрезна руља упаде. Дугачки конаци с тремовима од дрвета у дуборезима,
лево и десно, оградили цркву. Камени стубови, на које чуче лавови, моћно
опомињу Руждија. Улазна врата цркве благо притворена. Златан кључ у њима
стрпа у свој џеп. За њим опипавају простор два снажна Турчина. Дршком
кривог ножа одгурну тешко покретљива врата. На другој страни припрате,
двокрилна врата наоса широм отворена. Испред иконостаса витална и издужена
жена у црном, држи у руци молитвеник. Бледо лице и проседи праменови ветре
мирноћу. Једанаест црница, једанаест калуђерица, жена, монахиња се моли.
Било је ту још девојака, које су даровале помоћ Манастиру. Шест намргођених
окружише жене у црном. Бахатом виком прилазе. Калуђерице са својом игуманијом
Недељом, мирно бде и моле се. Ружди црвен, за њих, Турци нису ту. Разбеснело
кривим ножем витла. Погледом иде од игуманије до црница, галами, маше
сечивом, иде тамо амо. На кратко подиже главу, стреми у иконе. На сваку
њихову реч свеци су јурили к њему. Смрзнуто застаде. А на речи игуманије:
„Господи помилуј, Господи помилуј, Оче наш на небесима“, иконе су се враћале
свом месту.
Манастир Пресвете Богородице
Тада Ружди избави главу из рамена прсато. Опет збуњен коракну назад. Прибран руком, дохвати прву жену до себе. И други похиташе да дрмусају жене у црном. Настаде падање, устајање, отимање. Црнице једнако Богу се моле ...
Однекуд стиже слама. Пале, боду иконе, златне предмете и вредне ствари износе. Пламен у цркви споро букти. Жури се паљењем. Манастирски конаци горе ... Мрак са околних брда камари таму ушћем.
... Голоруки народ наваљује да спречи најгоре. Турци су узвраћали. Са Самокова и околних брда раја беспомоћно гледа своју светињу последњи пут. Овога пута у буктињи. Степенаста раван, добро засечена са јужне стране, крије у набораном делу Манастир. Источна страна равна, отвара видик. Преко стреми огромно брдо, као орловски нос. Нос се приближио Манастиру. У дну над рекама, нестаје светиња болно и заувек.
Ватра спаја брда. На Самокову, Орловском брду и Пепељевачком, зацрњен мраком, народ рида у сузама. Плакали су стари и млади, жене, деца. И пси. Топлица, Бањска и Косаница јече и пуне се чемером народа. Камење, стење, лишће на гранама влажи. Окаснели путник клечи и поздравља светињу. Стока посебно и дугачко риче. Птице опроштајно круже. Плакала је и гора и вода, небо и земља. Плакало се високо и ниско. Љуте сузе народа теку низ брда, тамо где су лиле, ни данас ништа не рађа ...
Ружди изабра снажног коња, своје робље постави испред себе и, с двојицом коњаника, управи путем за Прокупље и Ниш. Он је свој задатак обавио паљењем Манастира Пресвете Богородице, те зле 1690. године. Остало је још да Цариград и велики цар оплоде његов успех новим имањем за аговање.
Манастир Пресвете Богородице
* * *
... Станија окисло трепће у жену црних обрва:
- Зар је то истина?
- Како да не! Прича има свој наставак – узбуни се жена чудног нагласка.
- По доласку у Ниш, Ружди Кала убрзо се сели у Албанију за потребе турске војске. Прибавља себи још две жене. Оне му рађају два сина. Са калуђерицом нема деце. Синови изродише пуно деце. У 35. години живота, Руждији синове и два унука односи ватра на његове очи у сопственој кући. Он од грома страда у великим мукама две године касније. Из генерације у генерацију страда десет колена. По аманету Руждија, златан кључ и криви нож се преносе са колена на колено као породична традиција на мушке главе. Мој отац остаде сам. Иста судбина снађе и његову браћу ..."
___________________________
1. "Куршумлија" - Туристичка организација општине Куршумлија
1. "Господари лешева " - Радомир Алексић, издавач
МИРОСЛАВ, 2009. год.
