МАНАСТИР ТРОНОША

Као блистави драгуљ скривен у бисерној шкољци шумовитих огранака Гучева и Троношке планине, у скровишту живописне лепоте и чаролије зеленила уз шум бистрих планинских потока, бивакује већ седам славних векова једна од најстаријих и најзнаменитијих немањићких светиња, Драгутинова Троноша.

Манастир Троноша

Историја манастира Троноше

Краљ Драгутин је крајеве северозападне Србије - Срем, Мачву и део Подриња - добио у мираз женидбом угарском принцезом Каталином (Катарином). Након предаје власти свом брату Милутину, задржао је власт над деловима свог мираза, са престоницом у Дебрцу, код Обреновца. Носио је титулу "мали сремски краљ". Будући да је био вема побожан, а угледајући се на своје владарске претходнике, Драгутин је последње године свога живота посветио подизању задужбина. Тако је почело подизање манастира са обе стране реке Дрине: Раче код Бајине Баште, у Босни манастира Папраћа и Тавна (које су довршили његови синови Владислав и Урошиц), Ловница и Озрен, а пред крај свог живота почиње да зида манастир Троношу. На жалост, није дочекао да је заврши. Умире 1316. године. Годину дана касније краљица Каталина, његова супруга, довршава изградњу манастира. Снажни звуци звона са манастирског звоника огласили су се први пут на сам дан Христовог рођења 1317. године.

По предању, уочи самог Косовског боја, ове пределе походили су браћа Југовићи са својим оцем старим Југ Богданом и на хучном планинском потоку недалеко од главног улаза у манастир, 1388. године подигли планинску капелу посвећену Светом великомученику Пантелејмону, из чијих темеља избија бистра и хладна вода кроз десет лула. Због снажне косовске традиције, народ задужбинарство манастира приписује њима. У песми Милош у Латинима, набрајајући славне српске задужбине, Обилић помиње и Троношу: "... Да видите лијепу Троношу, крај Лознице на рјеци Троноши, Задужбину Браће Југовића ...". Чесма и капела, које представљају највећи украс околине, много пута су кроз историју страдале.

Одмах по паду Србије под турско ропство, после Косовске битке, многе српске цркве и манастири били су порушени. Та судбина није мимоишла ни Троношу. Запаљена је и сравњена са земљом. Тамо где је некада била китњаста Драгутинова Троноша остало је згариште, али зато још светије место за намучени православни народ, који се ту окупљао на црквиште, молио се и палио свеће на темељима спаљене, али не и угашене Троноше.

Доласком Макарија Соколовића на столицу српских патријарха 1557. године и обновом Пећке патријаршије, у народном и црквеном животу настао је неслућени полет. На народном сабору у Троноши, о Ускрсу 1559. године, решено је да се приступи подизању храма на старом црквишту. За непуну годину дана, опет на сам дан Божића 25. децембра, поново су се са манастирског звоника огласила звона. Рођена је нова Троноша, након 100 година од њеног рушења.

Обновљени манастир, поред уобичајених богослужбених и духовних активности, постаје културно и духовно седиште овог дела Србије. Учени и предузимљиви троношки игуман Јован покреће и организује преписивачку радионицу. Преписују се минеји и остале богослужбене књиге за своју употребу, али и за потребе других цркава и манастира широм Србије. Велика беда и немаштина у поробљеној и опљачканој земљи, недостатак хартије и мастила, богослужбених сасуда и предмета, приморали су монахе да путују у далеку Русију, да траже милостињу и набављају потребни материјал. Из Троноше је код руског цара путовао игуман Михаило да моли донације за народ и помоћ за манастир. Вратио се са новчаном помоћи и новим најпотребнијим књигама и црквеним сасудима. Руски цареви нису заборавили широку руку и дарежљивост српскога краља Драгутина руским лаврама и манастирима, па су сматрали за свету дужност да се одуже његовом народу и светињама у тешким данима турскога ропства.

У другој половини XVIII века, народ Јадра и Подриња предводи учени архимандрит троношки Стефан Јовановић. Храбри архимандрит брани свој народ од бахатости и злодела турских дахија, а своју цркву од грчких митрополита који шурују са Турцима. Са свима њима водио је огорчене борбе. Побунио је Јадар и Рађевину и предводио нападе на турска села испод Сокола. Писао молбе и апелације Аустрији и Турској, путовао у Беч, лавовски се борио за српска права и интересе. Када је крајем века завладала оскудица у храни, а глад у Подрињу односила на стотине живота, свесно је, ризикујући живот, отишао у Зворник да затражи од зворничког паше кукуруза да прехрани изгладнели народ Јадра. Као познати родољуб и борац против Турака, отрован је од пашиног лекара и тако мученички пострадао за свој народ 1799. године.

У време Стефана Јовановића, Троноша је била духовни и културни центар северозападне Србије. У манастиру је била школа за описмењавање српске омладине, а међу ђацима је био и дечак Вук Стефановић Караџић из оближњег села Тршића, кога је Стефан, поред писмености, везао љубављу према народном стваралаштву, народним јуначким песмама, причама, пословицама и осталим умотворинама. Захваљујући добром игуману Стефану, Вук је успео да сазна шта се налази у манастирским књигама, у које му остали калуђери нису дозвољавали да завири. Пронашао је у њима непроцењиво народно благо које га је толико занело док је читао тужне и славне повести о цару Лазару, Косовској вечери, Милошу Обилићу и браћи Југовића. А када би у манастир наишао који гуслар од Пиве и Таре, и увече поред великог огња у "џагари" (ђачкој учионици) распевао се о старој слави и величини, Вук је дрхтао од узбуђења а сузе су му се сливале низ образе. У Троноши се Вук задојио љубављу према народном стваралаштву и књизи, да би доцније извео највећу културну револуцију у новијој историји свог народа и постао матица српске културе и писмености.

Средином XVIII века настао је, управо у поробљеној Србији, познати Троношки родослов, најзначајнији књижевни споменик тога времена и изузетно занимљив спис о владалачким судбинама током српске историје, који је по својој форми и садржају свакако био намењен првенствено неговању историјских традиција у српском народу, буђењу и утврђивању његове националне свести. У њему су посебном упечатљивошћу описани Косовска битка и њени трагични јунаци. Писац родослова испољио је своје велико родољубље и ретку речитост казивања. Поред савремених моралних схватања, по којима свако зло треба да буде кажњено адекватно својој тежини, а свако добро исто тако награђено, у Троношком родослову наилазимо и на изливе просвећене љубави, хуманизма, поштовања науке и слављење плодова просвећености. Ово изузетно дело непозантог српског списатеља и историчара, преписао је у манастиру Троноши 1791. године Јосиф Троношац. Иако је преписивао са старијих оригинала, јеромонах Јосиф, активни сарадник и помагач архимандрита Стефана, додавао је глосе које садрже разматрање савремених догађаја и у којима се изражава расположење народа у вези са њима. Због тога је Троношки родослов, касније назван Летописом, веран историјски докуменат савремених збивања у српском народу током XVII и XVIII века.

За време руско-аустријског савеза против Турака 1787-1791. године, братство манастира Троноше стоји на страни хришћанске алијансе. У знак одмазде, Турци су 1792. године упали у манастир, опљачкали га и спалили, калуђере растерали, а игумана посекли на самим црквеним вратима. Турци су Троношу поново запалили 1814. године. У време Првог светског рата у манастиру Троноши је било ратно превијалиште и ратно гробље. За време Другог светског рата, немачка војска је манастир разорила и попалила, 12. октобра 1941. године.

У послератном периоду манастир Троноша је таворио у рушевинама све до 1961. године, када је доласком владике Јована Велимировића, уз помоћ Епархије и верујућег народа Јадра, покренута обнова овог славног манастира. Обновљен је најпре велики конак са северне стране, а потом је обновљена и реновирана манастирска црква. Приликом прославе стогодишњице смрти Вука Караџића, 1964. године, Република Србија је дала велику помоћ за обнову конака, па је у њега постављен и меморијални музеј Вука Караџића. Саграђен је конак са јужне и западне стране изнад манастира и мноштво помоћних зграда и објеката.

Храм Ваведења Пресвете Богородице

Храм Ваведења Пресвете Богородице

Црква манастира Троноше, скромних димензија, саграђена је у облику слободног крста, са кубетом над централним делом. Архитектонско решење овог храма даје облик који подсећа на грађевине рашке стилске групе. Осмострани тамбур кубета декорисан је слепим аркадицама. Прозори и портали по својим профилованим венцима личе на упрошћене рашке, а за њихову израду употребљен је жућкасто-сиви пешчар. Храм је зидан од ломљеног и притесаног камена. Дозиђивањем барокног звоника добило се у простору, јер се испод њега налази главни улаз са једним одељењем и преграда између припрате и средњег дела цркве.

Вероватно је црква била живописана када је први пут изграђена, међутим од тог живописа није остало ништа. Данашњи живопис манастира Троноше настао је 1834. године, а радио га је Михаило Константиновић са иконописцем Николом Јанковићем, који је био родом из Охрида, и представља њихово најобимније и најзначајније заједничко дело. О њиховом раду говори и запис који су веома лепо исписали на западном зиду наоса, изнад улазних врата. Уз имена мајстора, у њему се помиње и низ значајних историјских личности Србије, на челу са кнезом Милошем Обреновићем, заслужних за обнову и украшавање овог значајног манастира. Никола Јовановић је насликао и иконе које украшавају троношки иконостас.

Ратарске (орачке) свеће

За манастир Троношу везан је један од најлепших српских народних обичаја - заједничко сакупљање и прилагање манастиру великих "ратарских" или "орачких" воштаних свећа. У једној белешци из 1847. године, помиње се овај обичај по коме сељаци из Јадарског и Рађевског среза за свеће прикупљају прилоге у новцу и воску. Пошто се прикупе прилози и купи восак, коме се додају остаци старих свећа које нису изгореле до краја у току претходне године, изливају се свеће величине по два метра и тежине 50 килограма и доносе у манастир на Велики четвртак уочи бденија. Када дођу на пола сата од манастира, доносиоци пуцњем прангија дају знак манастиру да долазе. Ту обично сачекају и рађевску свећу, која се на исти начин лије и доноси довде. Када се састану, са свечаном литијом крећу према манастиру. Чим у манастиру чују прангије, почну звонити звона и звоне све док се свеће не унесу у цркву и то: јадарска пред Спаситељеву икону, а рађевска пред Богородичину. Ове свеће се први пут пале на Велики петак и горе уочи и на све велике празнике до идућег Великог четвртка, када се праве нове.

Подигнута у доба највећег успона и сјаја српске средњевековне државе, манастир Троноша је кроз своју 700 година дугу бурну историју делила судбину са својим народом. Узлете и падове, невоље и искушења, рушења и паљења, ропства и ослобођења ... Као феникс дизала се из пепела и згаришта са својим народом. Трајала и истрајала. Седмовековни јубилеј манастира, као и 230 година од рођења Вука Караџића (1787.), свечано су обележени 2017. године, великим духовним и културним свечаностима у манастиру Троноши и оближњем Вуковом Тршићу.

___________________________

1. МАНАСТИР ТРОНОША - седам векова светлости, манастир Троноша, 2017. год.
2. Манастир Троноша - Слободан Живојиновић, издаје Управа манастира Троноше, 1987. год.
3. Водич кроз манастире у Србији - Слободан Милеуснић, Српска књижевна задруга, Београд, 1995. год.

 

Галерија фотографија