Манастир Свети Прохор Пчињски је мушки манастир. Налази се на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, у атару села Старац, у близини државне границе са Северном Македонијом. Према предању, подигао га је у XI веку (око 1070. године) византијски цар Роман Диоген, у знак захвалности Светом Прохору Пчињском. Манастир ради као културно-просветни центар овог краја и у њему ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи иконописачки занат.
Манастир Прохор Пчињски
Родитељи светог Прохора, Јован и Ана, живели су побожно у селу Овчепољског краја Скопске области. Били су то тужни људи, јер нису имали деце. Усрдно су се молили Богу и давали многе милостиње црквама и сиромашнима, што им је доносило утеху. И Господ погледа на њих и дарова им велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година, родитељи га дадоше да учи књигу. Прохор је веома брзо напредовао у учењу и тиме много радовао своје благочестиве родитеље. Када постаде пунолетан, родитељи намислише да ожене свога сина јединца, да би добили наследнике. Али преподобни није желео да себе окива оковима светским, јер му се душа отимала к небу, а срце његово желело је да служи Богу духом и телом.
Икона Свети Прохор Пчињски
Зато он раздаде све имање своје сиромашнима и оде у Нагоричанску пустињу. Пронашао је малу пећину и покрај ње мали извор воде и ту се настанио. Храна му је била биље и трава, а молитвом је хранио своју душу. Живећи на такав начин, преподобни проведе у пустињи тридесет две године, а за то време није видео лице човечије. Дружио се само са зверима, које су му понекад долазиле.
Једнога дана, Роман Диоген дође у лов у Нагоричанску пустињу. Угледавши једну срну, пође за њом. Срна, бежећи, дође до пећине преподобнога који ју је често хранио. Убрзо потом стиже и Диоген, па угледавши косматог старца обученог у подерану хаљину, уплаши се и поче натраг бежати. Свети пустињак га позва да се врати, а онда га благослови и пророчки му рече да се врати у Цариград, јер ће га Бог уздићи на царски престо. Диоген, пресрећан, послуша старца и обећа да га неће заборавити, а пророчанство се заиста и испуни кроз неко време.
Тридесет година после тога, Прохор се јави Диогену у сну да га подсети на дато обећање и рече му да подигне макар мали храм. Пробудивши се, цара обузе страх, и желећи да испуни жељу преподобнога, врати се у пустињу у којој је срео подвижника гонећи срну. Дошавши у Жеглиговски крај, цар није могао пронаћи светог старца, који је у међувремену прешао на планину Козјак и ту се настанио поред реке Пчиње.
Византијски цар Роман IV Диоген пронађе место на коме је срео подвижника и подиже му храм у Нагоричину у знак захвалности, али је много туговао што не зна где почивају мошти светог старца. Свети Прохор му се поново јави у сну и рече да његове мошти тражи у Козјачкој пустињи. На планини Козјак, у пећини у којој се подвизавао свети пустињак, мошти су заиста и пронађене. Када је цар Роман Диоген покушао да их пренесе у новоподигнути Нагоричански храм, мошти су се, према легенди, преко ноћи саме враћале у своју пећину. И тако би три пута. Тада цар одлучи да светитеља однесе са собом у Цариград и натовари свето тело на мазгу. Али мазга се не хтеде макнути с места. Цар виде у томе жељу светога оца Прохора и нареди да се подигне нова црква на реци Пчињи. У њој од тада почивају чудотворне мошти, из којих тече свето миро до данашњег дана.
Свети Роман и Свети Прохор Пчињски, живопис са јужног зида Милутинове цркве
Манастир се кроз историју не помиње све до доласка на власт српског краља Милутина (1282-1321), а од 1282. године налази се су саставу Милутинове Србије. Краљ Милутин, одмах по доласку на власт 1282. године, како наводи његов биограф архиепископ Данило II, "поче зидати мноштво светих цркава, а многе старе обнови и укрепи", захваљујући богатим приходима Краљевине од рударства и трговине. Мада извори из тог доба не говоре о манастиру, у Карловачком родослову из 1503. године стоји да краљ Милутин, поред осталих задужбина, сагради и цркву Пшинскому Прохору. То непобитно доказује и сама фасада цркве, са уграђеном опеком на којој је крупним словима уписано име архиепископа Саве III, у чије време је извршена обнова храма.
Опека са именом Сава, на северној фасади цркве манастира Свети Прохор Пчињски
Историјски извори, као и сама архитектура олтарског дела цркве са старијим живописом, јасно потврђују да је у време краља Милутина, односно у време архиепископа Саве III (који је на трону Српске православне цркве био од 1309. до 1316. године) извршена велика обнова и живописање манастирске цркве. То је учињено у духу српског средњевековног стваралаштва, још чврсто ослоњеног на најбоље традиције византијске уметности и градитељства.
Свети краљ Милутин, јужни зид наоса нове цркве
Кроз читав XV век о манастиру нема података, све до 1489. године када се обнавља комплетан живопис, то јест поново осликава Милутинова црква. То се догодило тачно један век после трагичног пораза српске војске на Косову, па се тако у новој зидној декорацији појављује и лик кнеза Лазара. Како се у неким изворима наводи, кнез Лазар Хребељановић је подигао спољну припрату - трем, испред Милутинове цркве, као што је урадио и у Хиландару. Народно предање говори да се Кнез са својом војском, на путу за Косово Поље, овде причестио.
Те 1489. године саграђена је, или само осликана, и мања црква Светог Јована, североисточно од главног храма, од које данас постоје само археолошки остаци.
План цркве према опису Јована Хаџи Васиљевића
План цркве:
1. Олтар
2. Наос
3-4. Припрата са кулом на спрату
5.
Спољна припрата (халкидикон)
6. Кивот
7. Богородичина црква
8. Ходник
9. Хајат
Црква краља Милутина
На измаку XVI века, 1589. године, на двестоту годишњицу Косовског боја, извршена је још једна велика и значајна обнова храма. Дограђује се и осликава, вероватно на темељима из претходних времена, јужни параклис посвећен Пресветој Богородици, тако да се (вероватно јединственом кровном конструкцијом) надвисује већ раније оштећени свод Милутинове цркве. На тај начин поново је сазидана велика црква, широке основе и веће висине. Јужни параклис осликан је живописом изванредног квалитета, а судећи по очуваним фрагменту на источној страни, била је осликана и целокупна фасада обновљеног, односно проширеног храма. Тој тврдњи у прилог говори и чињеница да је током археолошких ископавања поред спољних зидова цркве пронађено мноштво фрагмената фреско малтера са остацима фресака.
Источна фасада храма из доба краља Милутина
Половином XIX века, на сабору 1852. године, први пут се бира тутор манастира, чиме почиње директно (цивилно) учешће народа у избору манастирске управе. Под заједничком управом, манастир је врло брзо оживео, примајући све више посетилаца са свих страна. Већ 1894. године, доласком Недељка Ковачевића за тутора, отпочиње нови градитељски циклус. Он је изузетним и несебичним залагањем дао велики допринос јачању и развоју манастира, али и читавог краја, нарочито у односима са турским властима.
Међутим, у свом великом патриотском заносу, тадашњи тутор манастира чини фаталну грешку: при изградњи новог храма он руши стари, коме су тек незнатно били напукли зидови. Тако је уништен највећи део средњевековне цркве са вредним живописом, од кога су остављени само зидови олтара, крипта са кивотом Светог Прохора и јужни параклис Пресвете Богородице.
На самом почетку радова, у зидовима куле нађено је више од сто примерака старог средњевековног српског новца из времена краља Милутина, цара Душана, кнеза Лазара и Деспота Стефана.
Иако суочен са противљењем игумана, па и митрополита, као и многих угледних Врањанаца, Недељко Ковачевић истрајава на изградњи новог храма, који је завршен и освећен 1904. године, о чему сведочи натпис на фасади храма. Обновљен храм у потпуности мења карактеристике манастирске порте: уместо старог здања од опеке и обрађеног камена природних боја, у средишту порте уздиже се супериорна форма бело обојене грађевине, која као да тежи да се надмеће са великим белим конацима.
Јужна фасада цркве Свети Прохор Пчињски
Јужна фасада цркве Свети Прохор Пчињски
Дух новог времена, нових градитељских стремљења поново долази до изражаја већ 1912. године, градњом великог конака у северозападном углу порте, одмах до главне капије. На фасади зграде постоји запис о његовој градњи "под покровитељством Његовог Величанства Краља Петра I Ослободиоца", због чега је добио назив Краљев конак. Већ 1915. године страда братство манастира од бугарских окупатора, чији свештеници управљају манастиром од 1915. до 1917. године. После коначног ослобођења 1918. године, долази до стагнације манастира, а 1921. за стрешину је постављен архимандрит Кирило Рус, који доводи два руска монаха и уводи руски начин богослужења и живота, што остала сабраћа не прихватају. Руси управљају манастиром све до 1932. године
Унутрашњост цркве Свети Прохор Пчињски
Игуман Вартоломеј започиње замену иконостаса и осликавање храма 1933. године. Велику конструкцију иконостаса, конципирану у складу са архитектуром обновљене цркве, радили су столари из Врања. Зидне слике и орнаменталну декорацију урадио је зограф Трајко Јовановић, који је на западном зиду осликао и сцене о градњи новог храма.
Игуман Мирон наставља и окончава започете радове на иконостасу и фрескама, као и на изради новог пода од тесаног камена, чиме црква добија коначни изглед, задржавајући остатке старог зидног сликарства у олтарском простору и јужном параклису Пресвете Богородице.
После другог светског рата, многи сакрални објекти, вредни и значајни споменици културе, све више пропадају, а међу њима и манастир Прохор Пчињски. Једва се саставља крај с крајем, а празна велика здања конака се опасно урушавају.
Манастир Светог Оца Прохора Пчињског проглашен је 1979. године културним добром од изузетног значаја. Служба заштите споменика културе 1983. године, можда у последњи час, предузима хитне мере на спасавању најугроженијих објеката. Након тога врше се и систематска археолошка истраживања око храма, као и већи конзерваторско-рестаураторски радови. Почиње реализација великог пројекта свеобухватне ревитализације манастира. Радови су завршени за две и по године, а септембра 1988. обновљен је и савремено уређен Врањански конак. Поред тога, реализовани су и најнеопходнији радови на храму и осталим објектима у комплексу, уређен је простор порте и велики простор испред манастира. Изграђена је и хидроцентрала са одговарајућом акомулацијом за снабдевање манастира чистом енергијом, како би се искључила загађења природног амбијента.
У периоду од 1996. до 1998. године реновирају се Краљев конак, Митрополија и конак северно од храма и уређује се манастирска економија. Градњом звоника 1999. године заокружује се целовитост функционалних садржаја манастира.
Врањански конак
Краљев конак
Свети простор манастира Прохора Пчињског, образован око кивота са моштима унутар цркве и култног манастира, обухвата и две испоснице - једну поред манастира Светог Ђорђа у Старом Нагоричину и другу на планини Козјак, на месту где се светитељ подвизавао и где је пронађено његово тело, стопе Светог Прохора у камену у непосредној близини, фреску на стени уз ходочаснички пут, као и зидану камену чесму, чија вода слови за благотворну и лековиту.
Шире окружење манастира проглашено је Пределом изузетних одлика "Долина Пчиње".
Централна прослава 950 година постојања манастира Прохор Пчињски обележена је 13. јуна 2021. године.
___________________________
1. "Манастир Преподобни Прохор Пчињски" - група аутора, издавач
Свеправославно друштво "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски", 2023. год.
